Uvodna napomena: Tekst je iskljucivo namenjen onima koji su gledali film punom paznjom!

Sveta tajna dubine ljudske podsvesti i zagonetna širina sveta snova su oduvek bili gradivni materijal za najfantastičnije ideje raznih stvaralaca.

[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=RSyQ3K0xnYg[/youtube]

Jedno od mogucih tumacenja filma

U tom smislu, „INCEPTION“, SF-triler engleskog reditelja Kristofera Nolana, čini se zaposlenog na neodređeno vreme u Holivudu, spada u red najintelektualnijih i najkompleksnijih filmskih dela koja su se otelotvorila na samom kraju prve dekade trećeg milenijuma. Složenost i višesmislenost scenarističke strukture na prvo gledanje (film treba pogledati najmanje tri puta) može zbog svoje osnovne teme (povratak porodici) kod većine gledalaca ostaviti utisak da se od tvorca megahitova kao što su „BATMAN BEGINS“ i „DARK KNIGHT“ očekivalo više nego što je prikazano. Iz tog razloga, namera je ovog teksta, i ujedno pokušaj, da se dâ jedno tumačenje, odnosno ključ za mogući pristup višeslojnom svetu „INCEPTION“-a.

Dakle, u centru pažnje je Kob (Leonardo di Kaprio), neka vrsta specijalizovanog lopova koji uz pomoć grupe svojih pomoćnika ulazi u snove određenih subjekata i odatle krade njihove ideje. Zaplet počinje onog trenutka kada industrijski moćnik Saito (Ken Vatanabe), navodno, u cilju borbe protiv globalnog monopolizma, zatraži vrlo delikatan posao usađivanja ideje u podsvest svog konkurenta, a za uzvrat garantuje Kobu da će putem svojih političkih veza otkloniti sve optužbe koje onemogućavaju Koba da se vrati u Ameriku i svojoj deci.

Ako se napravi paralela sa prethodnim radovima, pre svega sa „Mementom“ i „Prestižom“, već se u njima jasno kristališe da je Nolan pristalica filosofije koja polazi od najjednostavnije ideje za filmsku priču gde se rasplet dočarava razvojem čitavog korpusa ideja unutar ideja. Prema tome, i sam koncept „sna unutar sna“ na kome se bazira „INCEPTION“, dosledno se nadovezuje na Nolanov opus i predstavlja do sada njegov najambiciozniji i najrazvijeniji oblik autorskog manifesta koji je još jednom uspeo da sačuva svoju autentičnost, uprkos velikom budžetu koji je ugrađen u film. Ovo poslednje je bilo važno spomenuti, jer se u poslednjih dvadeset godina (počevši od 90-ih godina 20. veka) strategija profita u Holivudu uglavnom usmerava na dementne blokbastere kao što su, na primer, „Transformersi“, pri čemu je „pametne“ filmove, kao što su „INCEPTION“, vrlo neprijatno snimati sa velikim budžetom. Vratimo se konceptu „sna unutar sna“. Ne treba posebno naglašavati da je ovakva ideja već bila obrađivana u raznim umetnostima uključujući i film, ali ono što „INCEPTION“ donekle čini originalnim jeste upravo razrada, odnosno razvoj već poznatog koncepta po dubinskim nivoima (u filmu nam se sugerišu tri nivoa sna, ali tokom razvoja priče je najverovatnije da ih ima više).

„INCEPTION“ se u svojoj suštini zapravo bavi prirodom i razvojem ideje kao takve čime se ukazuje u raznim dijalozima između glavnih likova. Već na početku filma Kob definiše ideju kao bakteriju, virus, pantljičaru. Artur (Džozef Gordon Levit) negira mogućnost usađivanja tuđe ideje u um druge osobe tako da ona veruje da je to njena vlastita ideja. Saznajemo da je to Kob već jednom uradio. Ims (Tom Hard) u jednoj od scena kaže da je potrebna najjednostavnija verzija ideje da bi se ona prirodno razvijala u subjektovom umu. Drugi aspekt filma prati Kobovu podsvest kroz svet snova i borbu sa projekcijom njegove mrtve žene Mol (Marion Kotilard). Treći aspekt je Kobov napor da uz pomoć sna promeni svoje bolne uspomene, odnosno sećanja. Kao što se vidi iz priloženog, svaki od ovih aspekata može biti poseban predmet razmatranja.

Takođe, poseban kvalitet filma čini briljantno primenjena aparatura snova u scenariju koja, uz visoko intelektualan pristup, na filmski inteligentan način, koristi uvek aktuelne pojmove kao što su podsvest, lucidni snovi, projekcije, stanje Limba itd…

I pored svega pomenutog, ipak se čini da je odnos Kobove specifične svesti unutar sna prema delu podsvest koji se projektuje kao Mol, ključan za moguće tumačenje raspleta priče.

Dakle, tokom čitavog razvoja događaja, bez obzira na to da li Kob deli tuđe snove koje su drugi sanjari dizajnirali i sanjaju (tako bar u prvom trenutku izgleda) , bez obzira na to da li je on sam usadio nekom drugom svoje snove, i bez obzira na to da li boravi u svom intimnom svetu snova, kod njega je uvek dominantna svest da se on mora konačno probuditi i vratiti u realan svet gde ga čekaju deca. Ali, ovo za samog Koba nimalo nije lak zadatak, kako se čini na prvi pogled.

Što se tiče Mol, iz Kobove verzije priče, saznajemo da su njih dvoje, nakon buđenja iz najdubljeg nivoa sna do koga su mogli da se spuste, i u kome se gradili svoj svet čitavih 50 godina (u snu mozak funkcioniše brže i što više poniremo u san vreme se čini sporije) došli u konflikt sa tragičnim ishodom. Naime, Mol je izvršila samoubistvo, misleći da se i dalje nalaze u (ne)stvarnom svetu snova (prema filmu, buđenje i povratak u stvarni svet su mogući jedino (samo)ubistvom unutar sna). Pored toga, Mol je sve učinila da Kob bude optužen da ju je zapravo on ubio.

Sada se može postaviti pitanje: Da nije možda Kob taj koji je nakon buđenja izgubio osećaj za stvarnost i usadio sebi ideju da su se konačno probudili i vratili u stvarni svet, a da je, s druge strane, Mol shvatila da su njih dvoje posle toliko dubokog sna samo prešli u jedan drugi nivo sna, a ne u realnost?

Ovu ideju (opet smo kod ideje!) bi moglo potkrepiti objašnjenje Limba (neizgrađen prostor sna) u filmu u kome sanjari mogu ostati večno zarobljeni ako suviše dugo borave u njemu. Posebna opasnost za sanjare je definitivni gubitak osećaja šta je java, a šta san. Odavde bi se moglo zaključiti da se Kob nikada nije probudio iz sna i što je još važnije on svesno ne želi da se probudi iz sveta snova koji je gradio tako dugo vremena. Tokom celog filma Kobu preti opasnost da bude uhvaćen od strane raznih agenata zbog korporativne špijunaže koji se u njegovom svetu snova pojavljuju kao projekcije podsvesti. S obzirom na to da projekcije podsvesti mogu imati poreklo iz stvarnosti gde su alternative daleko suženije nego u svetu snova (i sam Kob kaže da je u njemu moguće izgraditi ono što je nezamislivo u stvarnom svetu), moglo bi se pretpostaviti da Kobu u stvarnom svetu preti doživotni pritvor zbog svojih nedela čime je u potpunosti isključena nada da će ikada ponovo biti sa decom, i, možda, sa Mol. Zbog toga Kob na sve načine pokušava da izbegne takvu stvarnost, pokušavajući da se vrati i zadrži na onom nivou vlastito izgrađenog sna gde će slobodno i bukvalno moći da pogleda u lica svoje dece. Prepreka svemu ovome jeste deo Kobovg uma, potisnut u podsvest, koji se buni protiv ovakve želje (jer na kraju svi mi moramo da se probudimo i vratimo u realnost, ma koliko ona surova bila po nas) šaljući razne „naoružane“ projekcije da ga „ubiju“, odnosno probude. Jedna od takvih projekcija je i voz koji se pojavljuje niotkuda na sred neke glavne ulice u jednoj akcionoj sceni, što samo potvrđuje Nolanovu rediteljsku pronicljivost.

Kob na sve načine pokušava da obmane svoju podsvest, da je prevari, da trajno osigura samoobmanu savesti i krivice prema Mol (pri kraju filma Kob u razgovoru sa Molinom projekcijom priznaje da se i u njemu usadila ideja zbog koje je Mol pre samoubistva posumnjala u svoju stvarnost). Jednom rečju, Kob uz pomoć sna svesno gradi što je moguće zamršeniji lavirint unutar svoje podsvesti da bi se sakrio od nje, i to kako po horizontalnom nivou (projekcije koje dizajniraju svet snova, koje pomažu u izvlačenju ideja, koje falsifikuju i usađuju ideje, kao i projekcije koje se brane od uticaja ostalih projekcija), tako i po vertikalnom (snovi unutar snova). Zapravo, svi likovi u filmu jesu Kobove vlastite projekcije koje personifikuju poznate elemente čovekovog uma kao što su kreativnost, racionalnost, krivica, savest koja opominje, sećanja, odnosno, uspomene. U takvoj galeriji likova je posebno zanimljiva Arijadna (Elen Pejdž) čije ime nedvosmisleno ukazuje na istoimeni lik iz grčke mitološke priče o Tezeju i Minotauru. Kao što je poznato, Arijadna je Tezeju, prilikom ulaska u lavirint, dala klupko kako bi uz pomoć njega pronašao put iz lavirinta nakon što ubije Minotaura. I ovde je Nolan krajnje umešno i funkcionalno iskoristio jednu antičku priču za potrebe svoje scenarističke zamisli. Naime, u „INCEPTION“-u je preokrenut smisao Arijadne koju ona ima u izvornoj priči, i umesto lika kome je data uloga izbavitelja iz lavirinta, ona u ovom slučaju ima ulogu arhitekte čiji je zadatak da dizajnira što komplikovaniji lavirint u Kobovoj podsvesti, i to, po mogućstvu, onaj iz koga on nikada neće pronaći izlaz. Takođe, Arijadna ima i ulogu opominjuće Kobove savesti, jer jedino ona razume šta se sa njim dešava. To je očigledno, jer Kob jedino sa njom može da priča o Mol i o svojim sećanjima. Takođe, svaki put kada Arijadna želi da pokaže Kobu maketu lavirinta koji je dizajnirala za njega (u prenosnom smislu, da vidi koliko je izgubio sebe bežeći u svet snova od realnosti koja ga čeka ako se bude probudio), on okreće glavu, jer ne želi da vidi izlaz iz njega. Doslovno, ako on zna izlaz, onda to znaju i „militarizovane“ projekcije njegove podsvesti.

Sledeći vrlo važan motiv u filmu je tzv. „Totem“. U pitanju je mali predmet koji svaki od sanjara nosi sa sobom, i pomaže im da prate stvarnost. Ali, u filmu nije određeno o kojoj stvarnosti je reč, da li o stvarnost sna ili onoj izvan sna. Donekle, u sceni razgovora između Artura i Arijadne, Artur daje mogući odgovor na ovo pitanje, jer kaže da kad pogledaš u svoj totem, bez sumnje znaš da nisi u nečijem snu. Sledi zaključak da si onda u svom snu. Prema tome, svaki put kad Kob zavrti svoj totem kod njega postoji strepnja da nije postao deo nekog tuđeg sna što bi značilo gubljenje kontrole nad kreiranjem stvarnosti svoga sna. Odnosno, ako se probudi sanjar u čijem snu se nalazimo, onda se i mi automatski budimo zajedno sa njim. Sve ovo još jednom upućuje na mogućnost da je povratak u stvarnost, koji Kob često pominje, zapravo, povratak u stvarnost onog sna gde je zajedno sa decom.

Mnogobrojne dijaloške aluzije u „INCEPTION“’-u negiraju mogućnost da se bilo koji trenutak filma desio van stvarnosti sna, pa pomenimo neke. Na primer, tu je scena u kojoj Kob dolazi sa svojim timom u podrum gde je grupa spavača toliko dugo sanjala da je san postao njihova stvarnost, pri čemu oni u stvari sanjaju da bi se probudili. U jednom trenutku Kobu prilazi starac, inače nadzirač grupe spavača, i u poluciničnom tonu se obraća Kobu sledećim rečima: „Ko ste vi da kažete drugačije?“. Takođe je dovitljiva i, u maniru holivudskog preterivanja, vredna pažnje scena na aerodromu, ali opet savršeno uklopljena u siže filma. Elem, Kob i njegova grupa shvataju da je nemoguće doći do njihovog sledećeg subjekta kome moraju da usade ideju, jer se on nalazi u delu aviona koji je specijalno rezervisan za putnike prve klase. U tom trenutku, na scenu stupa Saito sa rečima da je problem rešen, jer je kupio celu avio-kompaniju koja je vlasnik dotičnog aviona!? A sad, porazmislimo malo, kako je i gde moguće ovako brzo i lako kupiti čitavu avio-kompaniju? Pa, jedino u snovima! Takođe je indikativna rečenica koja se nekoliko puta javlja u filmu, a glasi: „Hoćeš li skočiti s verom ili postati starac ispunjen žaljenjem koji čeka samotnu smrt.“ Lično bi za Koba ovo moglo značiti izbor da u potpunosti usadi u sebe veru(ideju!) da je svet snova jedino moguća realnost u kojoj će biti slobodan (samo da podsetimo da njega, u stvari, sve vreme muči crv sumnje u ovakvu realnost, i da zapravo, sve što Kob čini u filmu jeste sa ciljem da podmetne svojoj podsvesti, odnosno da izvrši samousađivanje ideje koja će prekriti ovu sumnju), ili će bivstvovanjem u stvarnom svetu sigurno biti lišen slobode, i zaista dočekati svoju smrt kao starac ispunjen samoćom i tugom u nekom samotnom kutku.

Što se tiče tehničke strane filma, Nolan i ovde, kao i u svim svojim prethodnim filmovima, nastoji da svet sna prikaže što realnije tako da ambijentom uglavnom dominiraju hladniji tonovi (još jedna saradnja sa Nolanovim stalnim direktorom fotografije Volijem Pfisterom) čime se sugeriše da su snovi samo paralelna realnost u kojoj je moguće ostvariti najljudskije želje lišene natprirodnih elemenata (pored Kobove želje da se vrati porodici, Robert Fišer /Kilijan Marfi/ žarko želi da prevlada emocionalni sukob sa ocem koji je na samrti, što mu na kraju i uspeva unutar sna).

Na samom kraju da rezimiramo još jednom sve rečeno. Zbog svega nelegalnog što je Kob uradio u realnom svetu, njegova sudbina je doživotni pritvor. Prema tome, jedino mesto gde je moguće izbeći ovakvu realnost i izgraditi svoju jeste svet snova. On zato i ne želi da zna za bilo koju drugu realnost osim snova, jer jedino u njima može biti sa porodicom. Kao što je već rečeno, glavnu prepreku stvaranju jedino prihvatljive realnosti sna za Koba čine njegova sećanja na stvarnost van sna, ali i ona nastala unutar sna, koja ga progone u vidu raznih projekcija njegovog nekontrolisanog dela podsvesti ne bi li ga konačno probudile. I sam Kob kaže da što više menjaš stvari to se projekcije više stapaju u tebe.

Sve u svemu, „INCEPTION“ je priča o sanjaru čiji je san da se nikada ne probudi iz svog sna.