Review
Iako smo u srpskoj kinematografiji, po mnogo čemu zaostaloj, najpre u odnosu na nekadašnju filmsku pismenost, zanat i serioznost sadržaja, spremni da pozdravimo svaki, pre svega žanrovski, iskorak novih autorskih snaga, još uvek je istinski uspeh veoma redak, pa se mnogo toga iz skorije ili recentne produkcije svodi na polovičan rezultat. Takav je slučaj i sa filmom IZOLACIJA Marka Backovića, prema scenariju Marka Jocića i samog reditelja.
Film počinje kao psihološki triler koji flertuje sa hororom, uz vizuelni i zvučni rafinman visokog stila (fotografija: Đorđe Stojiljković, zvuk: Miroslav Gojković i Miloš Stankovski, muzika: Nikola Jeremić), gde prati mladog junaka, biologa Jovana (Miloš Biković) koji dobija posao na planini. Scenografkinje Sanja Bulat i Katarina Plavša su sjajno iskoristile izdašnost planine Tare za ambivalentni, Backoviću tako potrebni ugođaj, gde se objedinjuju lepota ali i pretnja (više od čoveka ili ljudi koji se tu muvaju, nego od nje same).
IZOLACIJA je najbolja u prvih pedesetak minuta, dok ne znamo sa čim se suočava samom sebi prepušteni mladić, koji je prihvatio da radi posao u jednoj improvizovanoj kućici, dobro opremljenoj kamerama koje bi navodno trebalo da prate životinje i njihove migracije. Onog trenutka kada nam priča isporuči da je Jovan zapravo deo ultrapopularnog rijalitija, koji nosi naziv isto kao film, sve se sroza u plitkost, a sav saspens iščili kao žrtva ubojite ali za estetiku i stil ovog ostvarenja pogubne i banalne kritike te kancerozne medijske pojave. Sama efemernost i stupidnost tog formata neverovatno srozava obećavajući prvi deo filma, a kako gomila ljudi preplavljuje kadrove koji slede to počinje da iritira i minira dotadašnji utisak. Drugi deo filma opterećen je balastom prelakog objašnjenja i razrešenja. Summa summarum, sam Biković i jeza u šumi donose obespokojavajući štimung filmskog uživanja. Nekako je tu, uz Bikovića, u pozitivnom smislu funkcionisao i Miki Krstović jer je doneo, kroz svoju gorštačku robusnost i misterioznu pojavu, lik koji može da asocira na opasne i poremećene šumske tipove nalik onim iz senzacionalnog Burmanovog remek-dela OSLOBAĐANJE.
Seckanje priče kroz zatvorski razgovor sa psihijatrom (Milena Predić) takođe nije mnogo funkcionalno, iako je to ponekad željeni i opravdani konfesionalni okvir nakon teške drame u kojoj se neki protagonista nađe. Psihijatrica Predićeve iako odaje utisak obrazovane i za psihološke valere senzitivne osobe, deluje da ne zna čak ni za opštepoznatu priču o sporo kuvanoj žabi, dok Biković pravi preveliki otklon od svog lika u šumi, jer je prvo previše opušten, čak malo smotan, a posle odviše zastrašen. Dok je u zatvoru, on izgleda previše maraševski i drčno, bez obzira što je kivan na navodnu nepravdu koja mu je naneta. To što nam, na samom kraju, kamera u ćeliji još uvek sugeriše da je rijaliti možda još u toku (ili da smo svi njegov deo u eri opšteg razgolićivanja i moralne atrofije), iako je proglašen pobednik, ne menja ništa u odnosu na labav utisak i odsustvo glumačke kohezije u tim zatvorskim prizorima. Da ne govorimo o zbunjujućim kurcšlusima u Jovanovom dogovoru (i njegovim menama) sa produkcijom “Izolacije” i dosta nerazrešenih stavki, koje nekada mogu da prođu, da bi situacija dobila višeslojnost a protagonista kompleksnost, ali sa time se ovde preteralo. Mislim da ovo nije ništa specijalno sa razočaravajućim razrešenjem jedne triler priče. Tako je u 70 ili 80 odsto holivudske produkcije. Zato se i razlikuje nešto stvarno dobro i smisleno, od prosečnog.
Inače razobličavanje rijalitija i ogavnih, lešinarskih medijskih imperija samo za sebe, nije loše doneto. Sve je tačno i užasavajuće precizno a nije daleko, u poplavi svakovrsnog nasilja, da jednom (kao u životu, jel da?) u takvom formatu, dođe i ubistvo kao krajnja, vrhunska perverzija rijalitija, što bi se ispostavilo kao pandan snuffu. Ovaj medijski mogul (odlična epizoda Milutina Dapčevića, koji i fizički, a ne samo besedom, dočarava da njegov tajkun nema problem sa time koji su efekti toga što je sklopio pakt sa đavolom) kao i ovaj sa zlorabljenom frekvencijom, sve kaže u lice, sve zna, sve predviđa, zna kako kuca bilo ovaca koje bleje u ekran i šalju poruke. Kada se Jovan kroz telefonski razgovor požali da, iako mu je to navodno posao, ne može nikako da ugleda životinje, dobija odgovor: “One gledaju tebe”. Izvanredna i jaka replika za ono što će uslediti u drugom delu filma.
Film IZOLACIJA će biti gledan, ima atribute hita, ima glumačku zvezdu i intrigantnu najavu. Za ekipu je sada kasno da lamentira nad ispuštenom šansom za jedan ozbiljan domaći triler jer nije uočila silnu disproporciju između nešto dužeg uvoda i donesenog, prebrzo isporučenog zaključka, izostanka klimaksa i prevremenog potonuća u antiklimaks. Dakle, bez ozbiljne razrade, koja bi, da je bilo više scenarističke inventivnosti, donela i drugačiji zaključak. Inače, u liku iz megahita SLUGA, Biković već ima iskustva sa karakterima koji postaju deo (paraistorijskog, komičnog) rijalitija.
About the Author
More articles by Goran Jovanović »
