JCVD (2008)

Review

Da li se jos neko seca “zlatnog doba” video piraterije kada smo se, gotovo svi, utrkivali ko ce prvi pogledati neki od hitova bez obzira da li je to bio blokbaster ili najgora “B” produkcija?

Nesto starije generacije videofila se sigurno secaju da su u tom periodu najgledaniji bili, upravo, akcioni i borilacki filmovi pri cemu je svako od filmomanijaka imao svog omiljenog tabadziju. Nesumnjivo je da su rane sedamdesete godine dvadesetog veka bile svojevrstan prolog borilackom filmu koji svoju svetsku afirmaciju najvise duguje rano preminulom kung fu majstoru-Brusu Liju (Bruce Lee). Njegova popularnost je, ujedno, trasirala put i drugim ikonama akciono-borilackog filma koje su, takodje, imale uspesnu internacionalnu karijeru. Medju njima, svakako, treba pomenuti kosmatog Caka Norisa (Chuck Norris), prsatu Sintiju Rotrok (Cynthia Rothrock ) i ultimativnog aikido kostolomca-Stivena Sigala (Steven Seagal).

Posle ovog kraceg pregleda, da li biste mogli da pogodite ko jos nedostaje na ovoj listi? Naravno, u pitanju je Zan-Klod Van Dam (Jean-Claude Van Damme) koji u svom najnovijem filmu igra nikog drugog, do samog sebe! Ako ste pomislili da je u pitanju jos jedno ego izivljavanje uslovljeno klimaksom glumca koji je na samom pragu pedesete godine zivota, onda vas ceka jedno od najprijatnijih filmskih iznenadjenja u skorije vreme!

“JCVD” je iznenadjujuce zabavan i ujedno ozbiljan film, koji bez ikakve pretencioznosti prikazuje portret stvarnog Zan-Klod Van Dama ispod cijih bicepsa se krije bivsi narkoman, otac koji je izgubio starateljstvo nad cerkom i covek umoran od slave koja je, vec, na zalasku.

[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=86bbQ6YW-MA[/youtube]

Zaplet pocinje odlaskom Van Dama u postu gde on nehotice postaje talac i saucesnik u pljacki koju je organizovala grupa potpunih amatera. Od tog momenta, posta postaje neka vrsta njegove licne ispovedaonice u kojoj on kroz razgovor sa jednim od otmicara, inace njegovog fana, rekapitulira svoj dotadasnji zivot.

Scenarijo filma je izveden sa dosta zdravog, pitkog humora kroz dijaloge u kojima se Van Dam predstavlja kao istinski zreo glumac a ne kao nabildovana akciona zvezda za decu do dvanaest godina. Posebno su zanimljve opaske koje se odnose na nekadasnju saradnju izmedju Van Dama i Dzon Vua (John Woo) kada otmicar, Van Damov fan, objasnjava ostalim taocima da bi Dz.Vu i dalje snimao one svoje golubove po Hong Kongu da nije sreo Van Dama!

Pored autoironicnosti koja prozima ceo film, gledalac se ne moze oteti utisku da je celokupna atmosfera filma pozajmljena od Sidni Lumetovog remek dela, “DOG DAY AFTERNOON“, iz 1975.god. Cak, i izgled i ponasanje vodje otmicara neodoljivo podsecaju na Sala iz istoimenog filma. Utoliko je prisutna i aluzija na Lumetov film gde su otmicari ljudi sa drustvene margine koji na ovakav, senzacionalisticki nacin, pokusavaju da skrenu paznju javnosti na sebe pri cemu novac prestaje da bude primarni cilj. S druge strane, Van Dam deluje kao antiteza njihovim motivima, koji kao vec javna licnost, u jednom posebnom,ispovednickom monologu u filmu, iskreno vapi za obicnim, anonimnim covekom kakav je i on nekada bio.

Sve u svemu, “JCVD” nakon pazljivog gledanja ostavlja zadovoljavajuci utisak da je u pitanju, i vise nego dobra biografska drama, pri cemu Van Dam uspesno prezentuje drugu stranu svog glumackog potencijala i predstavlja sebe kao obicnog, gresnog coveka, koji je daleko od svake slike “univerzalnog vojnika” sa “lavljim srcem”.