Review
KRALJICA NOĆI duhovito je i nostalgično prisećanje na život mladih u Osijeku 1968. godine, na vreme prelomnih političkih turbulencija u Evropi, pa delom i u Jugoslaviji. Moglo bi se reći da je Šmitovo ostvarenje pametan spoj onog najboljeg iz, recimo, Karanovićeve serije GRLOM U JAGODE i popularnih jugoslovenskih filmova iz 80-ih godina kao što su VARLJIVO LETO 68 Gorana Paskaljevića i BAL NA VODI Jovana Aćina.
U središtu zbivanja je mladić Tomo (Luka Dragić), koji sa svojim drugovima otkriva prve čarolije i muke seksualnog saznanja, ali istovremeno je u prilici da na svojoj koži oseti i društveno-političku klimu tog doba, koja se reflektuje i na život njegove porodice (otac, u tumačenju Mustafe Nadarevića, biva pritvoren jer je navodno politički sumnjiv). Tog leta u Osijeku se meštani i politički aktivisti pripremaju za veliki i dirljiv trenutak jer Josip Broz Tito dolazi u njihovo mesto da otvori Savezno takmičenje u veslanju za juniore. Toma je velika uzdanica lokalnog tima ”Drave” i sve oči su uprte u njega. Međutim, Tomo se se iznenada razboli od bizarne i neprijatne bolesti, a u bolnici, pod pritiskom visokog političkog funkcionera, mladića nastoje po svaku cenu da osposobe za takmičenje. Njihov napor ne ide u dobrom pravcu, ali ono što ne bude uspelo doktorima, poći će za rukom atraktivnoj prostitutki Betiki (Barbara Vicković), koja zaokuplja pažnju svih muškaraca u gradu na obali Drave…
Iako je svaki od pojedinačnih tematskih sklopova i motiva parcijalno ili sabrano već viđen u brojnim delima svetske ili jugoslovenske kinematografske baštine (pa i motiv nesuđenog dolaska maršala u ”naše malo mesto”, koji je Božidar Nikolić vrsno metaforično iskoristio za razgolićivanje i odnos/mene prostog puka prema političkim veličinama i bogovima koji hodaju zemljom u sada već kultnom ostvarenju TRI KARTE ZA HOLIVUD), Branku Šmitu se ne može osporiti da je napravio gledljiv, vickast i pitak film, koji razigrano rekonstruiše epohu i atmosferu turbulentnih, ali opet negde i optimističkih, poletnih vremena s kraja 60-ih.
Branko Šmit je još u okvirima jugoslovenske kinematografije (SOKOL GA NIJE VOLIO) pokazao izuzetan potencijal. Vremenom je ostvarenjima u kojima je otkrivao neuralgične tačke moderne hrvatske stvarnosti ostvario respektabilan opus (PUT LUBENICA, IMENA VIŠNJE, AGAPE), gde se kao izuzetni dometi posebno izdvajaju METASTAZE i LJUDOŽDER VEGETARIJANAC, praktično estestki vrhovi kinematografije naših suseda, a sam Šmit izrastao je u rediteljskog teškaša čije skoro svako delo bezobzirno seče svojom kritičkom oštricom i pleni izuzetnim dramskim nabojem.
About the Author
More articles by Goran Jovanović »
