Review
Ruska kinematografija razbija po svetskim bioskopima, ređaju se visokobudžetni hitovi, tehničko-tehnološki aspekt ovih produkcija je neslućeno uznapredovao, pa i u našim kino dvoranama potpuno je postalo normalno da se masa gledalaca radoznalo kreće ka blagajnama ne bi li videla neki njihov žanrovski spektakl, adaptaciju slavne ljubavne priče, kontroverznu istorijsku melodramu, a slično interesovanje pobudili su neki hitovi na sportske teme. Niko više ne krivi usta što će gledati film na ruskom jeziku, čak i okoreli obožavaoci Holivuda bace oko na poneki ruski film, čisto da vide kakav je to kinematografski odgovor iz Moskve.
Ali ruski film, onaj autorski ili tzv. umetnički, sa višim i ozbiljnijim ciljevima i dometima, već prilično dugo hara festivalima, pa i onim najviše kategorije. Dva autora koji prave filmove na ruskom jeziku su se posebno profilisali kao mezimci selektora u Kanu. To su Andrej Zvjagincev i Sergej Loznica. Pretprošle godine su obojica bili u glavnom programu, Zvjagincev sa BEZ LJUBAVI, a Loznica sa KROTKOM. Zvjagincev je još od ELENE stalno na korak od Zlatne palme, LEVIJATAN je bio vrlo blizu, a pomenuti NELYUBOV dugo je važio za favorita. Loznica se u Kanu predstavio 2010. godine senzacionalnim filmom MOJA SREĆA, od koga se gledalac, kad god ga se priseti, strese od sreće zbog vanserijskog umetničkog nivoa ove bizarne ’’černuhe’’ i od jeze na pomisao dokle stiže ljudsko zlo i unutrašnja rugoba. Usledio je 2012. godine fantastični film U MAGLI, o užasima rata na nivou individualnog poimanja i intimnih iskustava i, konačno, prošle godine predstavljena je KROTKA, francusko-nemačko-holandsko-litvanska koprodukcija. Loznica je ukraijnski reditelj, novac mu za filmove stiže sa raznih strana, iz Nemačke najčešće, ali njegovi igrani filmovi govore o Rusiji. I Zvjagincev i Loznica su neomiljeni u Rusiji, proglašavani su mrziteljima svega ruskog. I to ne samo u političkim krugovima, već najviše od kolega, gde ljubomora zbog njihovog međunarodnog uspeha kotira kao možda najbitniji faktor. Ali to je prizemni i podli, površan, glup i nemoćan način tumačenja njihove estetike, ako je to uopšte tumačenje. To i kod njih nije ostalo bez posledica odnosno reakcija, pa na mahove simbolično i diskretno, a ponekad i otvorenim đonom ova dvojica majstora umeju da u sopstvenim filmovima odgovore svojim manje talentovanim kolegama, doduše ne remeteći i ne prljajući time suštinu svojih priča i rediteljsku rafiniranost. Da, oni su žestoki kritičari ruske stvarnosti, precizni tumač anomalija modernog ruskog društva, mračni talog ljudskog zla im je u fokusu, ali i koprcanje dobrote, koja presvisne ili potone pred najezdom loših poriva. Ne, oni ne mrze Rusiju i ne udaraju na temelje svete zemlje, majčice. Oni je žele boljom. Zbog svih društveno-istorijskih prelamanja i turbulencija, kontroverzi, bogatog nasleđa i dobra i zla, ekstremnih izliva, političkih i ekonomskih padova i uspona, metafizičkih zanosa i realnog gordog posrtanja, Loznica tretira Rusiju kao ’’nadrealnu zemlju’’. Tako ćemo u KROTKI sugestivno, kroz galeriju likova oko do krajnosti trpeljive, namučene i iscrpljene heroine (Vasilina Makovceva) – koja iz neke selendre kreće na dugačak i neizvestan put kako bi odnela paket sa stvarima i namirnicama svom suprugu, koji negde u Sibiru služi kaznu zbog navodnog ubistva – videti brutalnu sliku provincije koja se grči u pijanstvu, bedi, korupciji, birokratskom iživljavanju, osionosti novoporođenih biznismena, nasilju nad nemoćnima, opsesiji američkim špijunima, apsurdnom i paranoičnom ponašanju svake šuše koja ima i najmizerniju vlast ili se za nešto pita. Poput Alekseja Mizgirjova (KREMEN, BUBEN BARABAN, KONVOJ), Slave Rosa (SIBIR, MONAMUR) ili Jurija Bikova (MAJOR), Loznica apostrofira neko zlo koje je permanentno prisutno u postupcima uniformisanih ljudi, ogrezlih u korupciji, bahatosti i nasilnim metodama. Sama bezimena junakinja gotovo bez protesta putuje kroz ogoljeni i propali svet, što tobožnjih dušebrižnika iz fele ’’široke ruske duše’’, što neskrivenih nasilnika i propalica. I niko da joj pomogne u njenoj muci, svi bi da je dodatno ojade.
Najbolji kadar svetskog filma u 2017. godini verovatno pripada ovom ostvarenju: pred kraj priče, stotinak zaspalih, pa gotovo ’’mrtvih duša’’, spavaju snom pravednika u nekoj čekaonici, spavaju možda sa željom da se nikad više ne probude, ali probudiće se, verovatno da bi opet negde i nešto čekali. U takvom okruženju, bezimena žena, ne znamo jasno koliko daleko i koliko blizu cilju, sanja svoje brutalno poniženje pred polugama sistema i masovno silovanje sopstvenog krhkog tela, da bi u svom oniričkom zanosu u jenom trenutku svedočila nekom raspevanom i sentimentalnom diktatorskom banketu. Loznicin stil je bogat simbolima, pa nas, slično briljantnom filmu starog glumačkog i rediteljskog asa Andreja Smirnova BILA JEDNOM JEDNA ŽENA, gde junakinja Varvara, koju igra Darja Ekamasova,, simbolizuje Rusiju kroz istoriju, napaćena i teškim usudom opterećena bezimena heroina iz KROTKE vodi misli da ona ovde predstavlja današnju rusku provinciju.
Sergej Loznica (rođen u Belorusiji 1964, odrastao u Kijevu, studirao u Moskvi, a sada živi u Berlinu) je i briljantni dokumentarista. Početkom prošle godine bio je u Beogradu gost festivala ’’7 veličanstvenih’’, kada je predstavio svoj film AUSTERLIC. Tada je u Sava centru dočekan gromkim aplauzima. Međutim, nešto ranije na Beldoksu, maja 2015, kada je u Domu omladine prikazan njegov film MAJDAN, dogodio se incident, kada je od strane jednog postdiplomca FDU nazvan fašistom i bio zasipan uvredama. U Kanu je od dela publike i KROTKA izviždana. Godinu dana kasnije u selekciji Un Certain Regard prikazan je njegov film DONBAS, za koji je nagrađen. Kad Loznica režira, nema ravnodušnih. Lično mislim da je u pitanju jedno veliko ime savremenog filma, čiji će opus vremenom samo dobijati na vrednosti.
About the Author
