Review
Politička drama smeštena u izmišljenu neimenovanu monarhiju kojom vlada Maksimilijan II (Tom Hollander), samoživi, razmaženi sadista. Država kojom vlada ima odlike svih apsolutističkih država XX veka, a i sam Maksimilijan ima od svakog diktatora po nešto. Baš zato film može u neku ruku da opiše više država sveta i njihovih perioda, a sam rasplet političku sliku koja se i kod nas odvija poslednjih decenija.
U takvom sitemu, Džo (Ralph Fiennes), u zatvoru upoznaje Torna (Donald Sutherland), političkog protivnika opasnog po državu. Slušajući njegove priče, shvata da je Torn pravi čovek za spas države, odlučuje se da ga oslobodi i izvrši vojni puč, revoluciju, imenuje ga kao novog vladara. Na kraju ispostavlja da je on sam još gori od svog predhodnika, koji je, ma koliko bio loš, ipak bio manje zlo nego njegov ‘naslednik’. Torn, došavši na državni vrh, zaboravlja svoja obećanja. Menja se, gladan vlasti i uživanja u stvarima koje nije mogao u zatvoru, gazi sve što je tvrdio da će ispraviti, postaje još gori od svog predhodnika. Džo je zgranut ovim postupcima, dolazi, kao prijatelj, kod Torna i podseća ga zašto ga je oslobodio, šta je trebalo da uradi – a nije. Džo time biva optužen za izdaju, opasnost po državu, biva brutalno pretučen i zatvoren. Isto kao Torn ranije. Priča se vraća na početak. Tema je ista, samo su likovi zamenjeni. Pa i sam kraj biva isti – Torna ubija blizak saradnik, nova revolucija. Na čelo dovode Maksimilijanovog mladog nećaka, školovanog u inostranstvu, za koga smatraju da je razumeo princip rada zemalja modernog sveta i da će stoga moći i svoju državu da izbavi iz krize i haosa.
[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=5zZmx09CKTo[/youtube]
Sam naziv filma potiče iz citata Erazma Roterdamskog, holandskog humaniste, : ”In the land of the blind, the one-eyed man is king.” ( U zemlji slepih, jednooki čovek je kralj ). Maestralan scenario ostavio nam je za sobom riznicu fenomenalnih filmskih citata, od kojih bih izdvojio ”If voting could really change things, it would be illegal” (Da glasanje stvarno može da promeni nešto, bilo bi zabranjeno). Nimalo nije bilo lako spojiti razne svetske diktature u jednu ( ve), sam reditelj i scenarista Robert Edvards navodi da se pri stvaranju filma osvrtao na principe Julija Cezara, Staljina, Musolinija, Hesa, Kim Džong-Ila i mnogih drugih. Pored već pomenutog scenarija, dosta pažnje je posvećeno scenografiji, koju oslikava kontrast klasične i moderne arhitekture, vojnici u uniformama XIX veka sa modernim oružijem, generalna siva slika koja treba dodatno da naglasi stanje opšteg ludila.
