Review
Gde je zvuk koraka prigusen, podovi, tako teski, tako gusti, da odjek koraka ne doseze do sopstvenog uha, kao da je uho samo… kroz te hodnike koji vode do napustenih salona, galerija, koje pripadaju proslom vremenu, u tom ogromnom, raskosnom, dvorcu, gde se beskrajni hodnici nastavljaju hodnicima. Nemi, pusti, ukraseni drvenim panelima, gipsom, mermerom, crnim ogledalima, slikama u tamnim tonovima, stubovima, portalima, nizovima vrata, galerijama, poprecnim hodnicima, sto vode do pustih salona, bogato ukrasenih, pretrpanih namestajem iz proslog vremena, do dvorana, gde je zvuk koraka prigusen.
Radnja je krajnje jednostavna. Covek srece zenu koju voli u poznatoj banji za odmor u jednom dvorcu i pokusava da je ubedi da su se sreli prosle godine.
[youtube]https://www.youtube.com/watch?v=yc6n2McMAnY[/youtube]
Istrazivanje memorije. Da li su se sreli prosle godine ili ne. I sta to i moze da promeni. Ili je to samo ciklicno kretanje uvek istog. Nismo li mi samo zatocenici vremena.
Da li ljubav moze da pokrene i ozivi. Film pomalo asocira na Dalijevu sliku “The Persistence of Memory” i stoji u istoj polici kao i sva Lincova dela. Alain Resnais, svaka cast za ovo umetnicko delo.
About the Author
