Majka Mara (2024)

Drugi rediteljski posao na filmu jedne od najsnažnijih ličnosti naše umetničke scene, ostvarenje MAJKA MARA Mirjane Karanović, suptilno je istraživanje o doživljaju i preživljavanju teške porodične tragedije.

Film najbolje funkcioniše u tim delikatnim pasažima koji prikazuju načine kako se jedna ostvarena poslovna žena i majka (Mirjana Karanović), koja živi na visokoj nozi, posle gubitka sina jedinca (Pavle Čemerikić) nosi sa bolom. Dok njeno prijateljsko, familijarno i poslovno okruženje, u ruhu tradicionalističkih poimanja žala za umrlim, očekuje da se raspadne pred njima i psihički slomi, Mara bira druge puteve, što ne znači da joj je lakše i da ona manje žali nego što okolina u svom mentalitetskom očekivanju veruje da treba. Ne, ona beži odmah od praznine doma na posao, džogira, brzo i neočekivano ulazi u vezu sa jednim mladićem, sa njim odlazi u diskoteku… Kompletan dizajn filma, hiperdizajnirani stan i poslovni prostor, uz eksterijere najurbanijeg dela Beograda, Marino istraživanje nepoznatih detalja iz života sina kroz sadržaj njegovog androida, sve zapravo to se otima od balkanske zacementiranosti u vremenu i prostoru, uz izvesni eskapizam od zatucanost i običaja, mentalitetske slike u žalosti (mada je izvrsna višeminutna sekvenca sa groblja, na samom uvodu, nagoveštavavala nešto drugačije, gde nas kamera Igora Marovića trenutno uverava u svoj likovni i umetnički potencijal). Tu staromodnu viziju demonstriranja bola majke koja je izgubila svoje dete potenciraju mnogi kojima je stvarno ili navodno stalo do Mare (Jasna Žalica kao Vesna, efektna epizoda Jadranke Selec, uvek pouzdani Boris Isaković kao Marin šef).

Susret Mare sa mladićem Milanom (Vučić Perović), sa njegovom misijom da reši neke svoje probleme sa nasledstvom, a koji je inače poznavao njenog Nemanju, majci u žalosti donosi nekoliko iskušenja ali i kukavnog rasterećenja, bolnu kompenzaciju. Ona ulazi sa njim u vezu, ali ga u nekim trenucima izvan seksualne prirode njihovog zbližavanja, voli da gleda, kao mladića koji je i prividni nadomestak za izgubljeno dete, epifanija za dušu koja je opustela.

Snaga rediteljskog rukopisa Mirjane Karanović, a to važi i za DOBRU ŽENU, je što je spremna da strpljivo istražuje valere, što je baš retkost u našim kinematografskim lutanjima i ćorsokacima, što vlastiti lik, kao složeni trpni subjekat i junakinju dubokih emotivnih provalija, obogaćuje emocijama i psihološkom gradacijom, čemu joj pomaže ogromno glumačko iskustvo i lični rafinman.

Film MAJKA MARA, koji je svetsku premijeru imao na Sarajevo Film Festivalu, je priča stanja, tako da od prvog upoznavanja junakinje i njene tragedije do poslednjeg kadra, koliko-toliko optimističkog i pomirljivog saznanja da i pored svega život ide dalje, ne nudi mnogo obrta ili novih detalja, osim te veze koja je hrabra i drugačija, neočekivana. I kroz tu relaciju film više gravitira nekom srednjeevropskom ili zapadnoevropskom kinematografskom miljeu, pa bi recimo lako mogli da zamislimo (ili smo to već viđali), neku Ninu Hos ili Izabel Iper u žestokoj i posesivnoj ljubavnoj vezi sa daleko mlađim partnerom.