Review
Svoje filmske iskorake, kada je u pitanju kompletno autorstvo, koje podrazumeva i rediteljski posao, čuveni dramski pisac i scenarista Dušan Kovačević pravio je sa ogomnim pauzama. Ipak, njegovi filmovi BALKANSKI ŠPIJUN (1984; ko-režija sa Božidarom Nikolićem) i PROFESIONALAC (2003) imaju zapaženo mesto u istoriji YU odnosno srpske kinematografije. Uskoro će se pred publikom pojaviti njegov novi film NIJE LOŠE BITI ČOVEK, projekat koji je snimljen za svega 23 dana, ali se dugo na njega čekalo, zbog svih ovih pandemijskih okolnosti.
Novi film Dušana Kovačevića, zbog same činjenice da je osim za ljude, veliki deo priče vezan i za jednog psa, Žuću, donosi mnogo topline i empatije, koji su se nekako izgubili u decenijama iza u međuljudskim odnosima, u vremenima zla i raznoraznih pošasti. Možda je upravo u tome i njegov glavni adut, uz simpatije koje će pokupiti lik Milana (Vojin Ćetković), razočaranog i osiromašenog intelektualca, profesora klavira, koji se u novim okolnostima liberalnog kapitalizma nije snašao, bez posla je i u situaciji da ga žena (Branka Katić) izdržava. Usput, ostao je i bez voljenog kuma (Gordan Kičić), popularnog pevača koji je zbog ljubavi izgubio glavu od ljudi iz podzemlja, koje predvodi bahati kriminalac Moma Mrak (Andrija Milošević). Očajni Milan, pošto ga opljačka i prebije neki ološ, rešava da izvrši samoubistvo, jer se mnogo toga obespokojavajućeg sakupilo u njemu, ali ga u tome svojom ljubavlju sprečava pas Žuća, koji mu redovno pravi društvo u šetnjama šumom. Žuća ga je već spasao većih nevolja, kada je napao zgubidane koji su počeli da tuku njegovog prijatelja.
Majstor počesto apsurdnog humora, kada su mu junaci u graničnim situacijama i odsudnim momentima, Dušan Kovačević nas i u novom filmu na momente razgaljuje. Prizor kada ekipa koja džogira kroz šumu, predvođena trenerom koga igra Srđan Timarov, zatiče Milana koji hoće da se obesi kaišem, pa ga nalik lajf koučingu, poziva da im se pridruži u sportskim aktivnostima i vodi zdrav život, ili, za ovo vreme cinizma, licemerja i prezira svega, eskapistička, ali i samoubilačka vera u ljubav i euforično idealizovanje iste od strane pevača Ranka Belog, neki su od najboljih trenutaka filma NIJE LOŠE BITI ČOVEK. Svi muški likovi, čak i sporedni (Nenad Jezdić kao inspektor konandojlovskog tipa, Srđan Todorović kao ljubitelj i hranilac pasa, koji sa njima ume i da razgovara, Milan Gutović kao raspričani, duhovito zabrinuti i sumnjičavi sused) su prilično dobro razvijeni i donose energiju u film, što se ne bi moglo reći za ženske role, bez obzira na glumački trud (Branka Katić, Hristina Popović).
Bez obzira na umetnički ugled i visok status koji imaju dramski tekstovi koji su poslužili kao predlošci za filmsko transponovanje (BALKANSKI ŠPIJUN, PROFESIONALAC), kao i mesto pomenutih naslova u domaćoj kinematografiji, ovo je najtopliji i najplemenitiji film Dušana Kovačevića, iako su njegova kritička oštrica, izvesna subverzivnost i ogoljeni prikaz mentalitetske slike i ljudske reakcije na vreme prinudnog srozavanja dostojanstva, i dalje prisutni u strukturi i metaforčkoj ravni priče. Mada film govori o ovom vremenu, secirajući raznorazne zulume našeg ovdašnjeg življenja, NIJE LOŠE BITI ČOVEK je pomalo anahrono i staromodno režiran, što bi se, uzimajući sve što nam domaća kinematografija, u nekom svom počesto tužnom standardu, servira, moglo tretirati čak i kao prednost.
Vojin Ćetković, glumac bogate karijere, stvorio je kroz Milana svoj možda najsimpatičniji lik na filmu, junaka koga od prvih kadrova publika nesebično prima u zagrljaj.
Film je i muzički ineteresantan i bogat, uz doprinos Momčila Bajagića i Lene Kovačević.
Ostvarenje NIJE LOŠE BITI ČOVEK izlazi pred bioskopsku publiku 7. decembra, a čitaoci filmovipreporuke.com već sada imaju privilegiju da čitaju recenziju najnovijeg filma Dušana Kovačevića.
About the Author
