Review
Ove godine obeležava se 50 godina od još jednog veličanstvenog ostvarenja nastalog u toj tako bitnoj godini američke produkcije, 1975-oj, LETA IZNAD KUKAVIČJEG GNEZDA Miloša Formana. Pišem ovo pod neposrednim utiskom najnovije dodele Oskara i prolazi mi glavom lista filmova nagrađenih tim priznanjem u sedamdesetim godinama. To se već decenijama ni približno ne može porediti, jednostavno nad tom činjenicom, ćorsokacima i umetničkoj limitiranosti kuda je zabasala sedma umetnost generalno, može se samo zaplakati.
Istorija ovog projekta je podjednako interesantna kao i mnoga dešavanja iz radnje ovog neverovatno snažnog filma. Pisac Ken Kizi, koji je sebe smatrao sponom između bitnika i hipika, proslavio se istoimenim romanom iz 1962. godine, a doprinos filmskoj umetnosti već je dao kroz roman “Sometimes a Great Notion” (objavljen 1964.), koji je ekranizovao Pol Njumen. Kirk Daglas se dugo rešavao da prenese na veliki ekran i roman “Let iznad kukavičjeg gnezda”, pošto je na njega stekao prava za svoju kuću Džoel Prodakšns još 1962 godine. Bilo je još ljudi koji su uključeni kao potencijalni reditelji, poput Džordža Roja Hila i Ričarda Raša, ali inicijalna ideja da to bude Miloš Forman, potekla je još od Kirka Daglasa, koji se sa njim upoznao u Pragu još pre odlaska Čeha iz domovine, da bi posle mnogo turbulencija, na kraju bilo suđeno da sin Majkl bude kao producent ispred kuće Fentezi Films a reditelj upravo autor CRNOG PETRA. Producentski posao su zajedno izgurali Majkl Daglas i Sol Zenc a scenario uobličili Lorens Hauben i Bo Goldman. Kizi je tvrdio da, iako mu je drago što je film snimljen, nikada nije želeo da ga pogleda jer smatra da je bio zanemaren kod podele komercijalnog kolača nakon fascinantnog uspeha na bioskopskim blagajnama. Budžet ovog ostvarenja bio je između tri i četiri miliona dolara a zaradilo je 163, 3 miliona.
Ono što se publici najviše dopalo to je da je Formanov film neprikosnovena oda slobodi, šamar establišmentu i pobuna protiv krutosti i uštogljenosti pravila koja dominiraju u mentalnoj ustanovi koja je tumačena i kao metafora za Ameriku. Niko Ameriku nije šibao kroz svoje filmove tako kao Miloš Forman, iako je ona prepoznala njegov vanserijski talenat i snagu rediteljskog rukopisa te ga uzela u svoje okrilje. Ipak nije to nezahvalnost, naprotiv, umetnik koji je došao iz Evrope svoju novu domovinu samo je na veličanstven umetnički način suočavao sa njenim grubim i rošavim odrazom u ogledalu u želji da ona postane bolja, lepša i pravednija.
Forman je nakon SVLAČENJA, svog debija u SAD, prišao Kizijevom romanu sa puno senzibilnosti i topline, tražeći valere u karakterima, osobenosti i mane likova, gotovo ih listom pretvarajući u male heroje bolnice nakon što im se kao lučonoša i guru pojavi slobodoumni Rendl Mekmarfi (Džek Nikolson koji je ovom rolom definitivno utvrdio svoj bastion velike glumačke zvezde tik posle savršenog binga sa KINESKOM ČETVRTI Romana Polanskog), momak prepun uličnih mangupskih fora, ali jedna možda i nesnađena dobričina, koja se u vlastitom i tuđem hedonizmu i želji da priredi svima događaje za pamćenje ponekad i preigra, praveći štetu, ponajviše sebi. On je toliko inteligentan, superioran, reklo bi se, čak i nad onima koji odlučuju o njegovoj sudbini navodnog prestupnika i silovatelja, jer nisu sigurni da je u njegovoj glavi sve u najboljem redu, pa ga izvestan period testiraju i prate u ovoj ustanovi. Međutim i ustanova ima svog aduta, autoritativnu i nepopustljivu sestru Rečid (briljantna Lujza Flečer), koja je ugled na poslu izgradila surovim i beskompromisnim metodama spram bolesnika, a sve lepom retorikom, uljudnim ponašanjem i fino izbalansiranim argumentima. Ušuškana u uštirkanu sestrinsku uniformu sa belom kapom poput nekog vojskovođe koji brani sistem ili belim anđelom zdravstvenog sistema, ona je naizgled blaga i sva nežna, ali povremeno se kroz oko kamere Haskela Vekslera i Bila Batlera provuče i nešto zlo u oku, na obrazima, bradi. Ali već njena prva pojava u kadru, dok superiorno ulazi a iznad glave joj vrišti crvena žarulja, nagoveštava dramu i mnogo toga lošeg, nehumanog, bolesnog i pokvarenog, i to u srcu ustanove koja bi trebalo da brine o dobrobiti i zdravlju ljudi.
Svojim duhom i duhovitošću, voljom da im raznovrsnim dosetkama i igrama priredi nešto nezaboravno, hiperaktivni i poput zvrčka pun života Rendl Mekmarfi bolesnicima čini da svoje psihičke i duševne probleme bar delom zaborave. On im je savršena neformalna terapija. Hrabar je da čak ukrade i autobus i svoje pajtaše sa odeljenja odveze na krstarenje brodom i pecanje. I dok će taj izlet biti protumačen kao nestašluk preko koga se može preći, raskalašna žurka sa puno pića i delom seksa koja bude organizovana tokom noći zahvaljujući korumpiranim noćnom čuvaru (Skatman Kroters), neposredno će doći glave mladom, mucavom bolesniku Bibliju Bebitu (izvrsni Bred Durif u svojoj prvoj, antologijskoj ulozi) a posredno i glavnom junaku, nakon što umalo uguši sestru Rečid. Snovi o slobodi koje zajedno sanjaju navodno nemi Indijanac Bromden (Vil Sampson) i Mekmarfi (jer su se tako skapirali i zgotivili na košarci i u drugim prilikama da je indijanski džin odlučio i da progovori pred njim), ostvaruju se na različite načine. Kada ga nakon nasilja nad sestrom Rečid, uprava slomi loboomijom i praktično pretvori u biljku, Poglavica Bromden ga uguši jastukom a sam Indijanac gromadnom česmom razbije prepreke i odlazi u slobodu, možda i u Kanadu o kojoj su zajedno maštali.
U priču nas uvlači i iz nje pozdravlja lagodna, lagana i lenja muzika Džeka Ničea, koja nam polako struji kroz krvotok kao hemija iz “medication timea” koju poslužuje mlada sestra (Mimi Sarkisijan) i desna ruka sestre Rečid.
Film je prepun nezaboravnih kreacija, pravih minjona, čak i u drugom redu uloga. Šta reći za škiljavog patuljka Martinija kojeg je doneo Deni DeVito ili bizarnog dugajliju Frederiksona (Vinsent Skjaveli) ili nekoliko bisernih faca Kristofera Lojda, koji kao Maks Taber donosi par famoznih i nezaboravnih, počesto beskrajno smešnih reakcija (kada mu pikavac upadne u donji deo pidžame) ili likujućih i pobedničkih kada sestra Rečid dobije lekciju koju odavno zaslužuje ili kada Poglavica Bromden osvoji slobodu? Jednostavno briljantno.
Film LET IZNAD KUKAVIČJEG GNEZDA je osvojio Oskare u ključnim kategorijama, za film, režiju, scenario i glavnu mušku i žensku ulogu. Antagonizam između sestre Rečid i poletnog Mekmarfija, virusa koji svojim životnošću napada gotovo mašinsko ustrojstvo institucije, mitski je i jedan od najvećih dramskih sukoba ikada viđenih na filmu, a očajanje i krvavi kraj Bilija Bibita kao i tragični rastanak Rendla i Indijanca neki su od najpotresnijih prizora u istoriji kinematografije.
Na reviji svetskog filma pod nazivom Fest, na jednom od najjačih izdanja, LET IZNAD KUKAVIČJEG GNEZDA je prikazan 1976, a nakon festivalske premijere širom Jugoslavije distribuirala ga je Vesna Film iz Ljubljane.
About the Author
More articles by Goran Jovanović »
