Review
Džarmušova Twilight saga
Only Lovers Left Alive, 2013.
U korpus vampirskih filmova, koji poslednjih godina predstavljaju komercijalno najisplativiji odeljak holivudske blokbasterske produkcije horora, samo bi se uslovno mogao svrstati najnoviji film američkog kultnog reditelja Džima Džarmuša. Prosto, glavni junaci u filmu jesu vampiri, oni se hrane krvlju i žive vekovima; sve ostalo, računajući reference na savremenu kulturu, muziku, nostalgiju za boljim vremenima, pametne opservacije o životu i ljudima, kao i specifični „kul“ pečat koji ovaj film ima – jeste Džarmuš, koji svojim sporim tempom i dugim kadrovima polako uvodi gledaoca u hipnotički svet svog novog filma.
Iako se film odvija na lokacijama Tandžira i Detroita, ovaj romantični, seksi, uvrnuti vampirski film sugeriše nam zapravo snagu ljubavi dvoje glavnih karaktera koja opstaje kroz vekove, te se kroz njihove razgovore i razmišljanja otkrivaju rediteljski stavovi i zato su nam njihovi likovi sve samo ne antipatični. Ovi vampiri poznaju nauku, umetnost, muziku, a Adam, glavni lik u filmu, opsednut je gitarama i njihovom starošću; on je i sam muzičar koji se prilagođava modernoj tehnologiji i savremenim muzičkim tokovima. U njegovoj sobi nalaze se portreti velikana muzike, književnosti, nauke, stalno citira Teslu, a kad na samom kraju filma čuje pevačicu Jasmin, Libanku koja peva u nekom egzotičnom klubu, nada se da „neće postati poznata, jer je suviše dobra za to“. Njegova Eva, vampirka androgenog izgleda u izvođenju fascinantne Tilde Swinton, intuitivno ga traži i nalazi u Detroitu, mestu u kojem je rođena američka soul muzika (Motown), ali koje danas izgleda kao ruševina, grobnica starih automobila i mesto u kojem žive zombiji, kako naš kulerski par vampira naziva ljude. Poseta Evine mlađe sestre Ave (sjajna Mia Wasikovska) unosi u njihov, pravilima ograđeni sistem sakrivanja, izolacije i nabavljanja vampirskog dopa, sveže ljudske krvi, pometnju i nagoni ih na beg.
Vampirski par u ovom filmu se gleda sa simpatijama, jer su oni zapravo neprilagođeni na dobar način, nalik savremnim frikovima koji nisu uleteli u zamku konzumerizma i isprazne zabave. Možda se tako oseća i sam Džarmuš, okružen holivudskom mašinerijom snova koja u filmovanim crtaćima traži brzo bogaćenje na box-officeu, ne vodeći računa o bilo čemu drugom osim o parama. Njegov cinični osvrt u vampirskom žanru veoma je uspeo i zbog činjenice da ovaj film ima džarmušovski šmek, ali da je napravljen na fonu nekih filmova koji takođe prikazuju savremeni svet postakopaliptičnim filmskim jezikom, kao mesto naseljeno živim mrtvacima. Tako, paradoksalno, vampiri koji su živeli vekovima, govore o mestima na kojima je nekad bujao život, a danas su napuštena, ruinirana ili više ne postoje, igraju uz singlice iz pedesetih, krstare kolima u potrazi za nekom vrstom uzbuđenja u gradu koji je izgubio nekadašnji sjaj. Ta melanholija, svojstvena Džarmušu, ali i doza humora, kao u sceni kada Adam objašnjava Evi da prolaze pored kuće u kojoj je odrastao Jack White, frontmen White Stripes, čini i ovaj film značajnim delom u njegovom opusu i vraća ga na staze kojima se kretao pre 8 godina, kada je snimio svoj poslednji veliki film Broken Flowers.
