Review

S

tarije generacije gledalaca se sigurno secaju izuzetno kvalitetnog serijskog programa tadasnje jugoslovenske televizije, a sa danasnje vremenske distance to je nepobitno, i termina, petkom uvece, koji je obavezno bio rezervisan za najpopularnije americke serije tog doba. Pomenimo samo neke: “Sogun”, “Serif Meklaud”, “Na tajnom zadatku” i dr. Pored pomenutih serija, verovanto da je gledaocima najvise u secanju ostao Majkl Manov(Michael Mann) policijski par, Soni Kroket i Rikardo Tabs, u nezaboravnom tumacenju Don Dzonsona(Don Johnson) i Filip Majkl Tomasa(Philip Michael Thomas). Naravno, u pitanju je kultna krimi serija “Miami Vice”, kod nas emitovana pod naslovom “Poroci Majamija” tokom druge polovine osamdesetih godina proslog veka.

Ova egzoticna detektivska saga smestena pod palmama suncanog Majamija i “obucena” u sarenilo havajskih kosulja sa fenomenalnom muzickom podlogom(najpoznatija muzicka tema iz serije je instrumental “Crockett’s theme” Jana Hamera) je odmah upala u oci svojom autenticnom stilizacijom koja je, moze se reci, prevazilazila tadasnje tv standarde. Svakako da je ovakvom izgledu serije, ujedno i njenom internacionalnom uspehu, najvise doprineo Majkl Man, inace izvrsni producent u toku celokupnog trajanja serije, pri cemu je njegov poseban senzibilitet u spajanju vizuelne i muzicke forme (gotovo sve Manove filmove karakterisu sjajne muzicke teme koje su poseban audio dozivljaj i van samog konteksta filma) postao sama srz “Poroka Majamija”. Medjutim, ovakva Manova orijentacija, koja se pokazala dovoljnim uslovom za uspeh na televiziji, usmerena na rad na filmu je postala njegov zastitni znak, i ujedno njegova permanentna mana.

[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=Q8xOgO7_eT8[/youtube]

U preteranoj brizi za formalistickom stranom filmske price , vecina Manovih ostvarenja, iako to nije odmah upadljivo, postaju prilicno neodredjena u karakterizaciji likova. To je vec vidljivo u “Manhunter”-u(1986) gde, i pored zadivljujuce primene impresionistickog stila u gradjenju atmosfere filma pracene elektroambijentalnim muzickim temama, dolazi do postepenog napustanja u daljem razvoju likova cija povrsnost ,u ovom slucaju, biva uspesno prikrivena Manovom sposobnoscu da gledalac bude zanesen, zaista, vrhunskim audio-vizuelnim dozivljajem. S druge strane, jedini film u kome je Man uspeo, i to je nesumnjivo njegov najbolji film u dosadasnjoj karijeri, da ostvari pun integritet likova i reziserskog stila je “Insider”(1999) cijem uspehu su dodatno doprineli glumacki kolosi kao sto su Al Pacino i Rasel Krou(Russell Crowe).

public enemies gunAko se osvrnemo i na neke druge naslove(“Thief”, “The Last of the Mohicans”, “Heat“, “Collateral”) ostaje cinjenica da je Man do sada, bez obzira na pomenute nedostake, stekao reputaciju znacajnog holivudskog stvaraoca, i to prvenstveno zahvaljujuci svom prepoznatljivom stilu.

Uzimajuci u obzir sve receno u uvodnom delu, “PUBLIC ENEMIES” je apsolutni debakl kako u narativnom delu, tako i u potpunom izneverenju svih potvrdjenih kvaliteta koji se ocekuju od Majkl Mana.

Prica o Dzonu Dilindzeru koga igra Dzoni Dep(Johnny Depp), poznatom americkom pljackasu banaka za vreme Velike ekonomske krize koja je trajala u preidu od 1929-1933.god.,odlikuje se tolikom nekoherentnoscu i naivnoscu da se postavlja pitanje da li je Majkl Man bio iza kamere dok se snimao film, ili ako nije bio stalno, da li je uopste prisustvovao snimanju sopstvenog filma!

Razjedinjenost filma je primetna na svim poljima, kako u samom scenariu tako i u izuzetnoj ispraznosti likova koji bi trebalo da budu nosioci ostre drustvene polarnosti koja je karakteristicna za svaki krizni period.

Lik Dzona Dilindzera je pretstavljen kao neko ko je potpuno otrgnut od realnosti i koji nema nikakve veze sa teskim ekonomskim stanjem zemlje, prosto receno, on je neko ko bez ikavih teskoca bezi iz dobro cuvanog zatvora u elegantnom odelu sa kravatom(!?) i zasipa olovom strazare kao u nekom crtanom filmu! Suvisno je spominjati sa kakvom tek lakocom pljacka banke i isto tako posecuje luksuzne restorane bez ikavog straha od policije. Specijalni agent, Melvin Pervis(Christian Bale) koji je dobio zadatak da uhvati doticnog je, s obzirom na ovakvu postavku price, samo dekorativni element. Koliko god da je konkretna ekonomska kriza uticala na opste bezakonje i rasulo u policiji, ovakav portret drustva koji nudi “PUBLIC ENEMIES” je krajnje proizvoljan i povrsan, i kao takav vise odgovara decjem mastarenju.

“PUBLIC ENEMIES” je, takodje, lisen prikazivanja autenticnosti tadasnje drustvene realnosti i oslanja se na nekakvu neubedljivu pseudostvarnost u kojoj na svakih pet minuta policija hvata mafijase koji potom beze kao da nikad nisu bili uhvaceni, pa ih ovi ponovo hvataju, i tako u krug.

Cak i ubacivanje romanse izmedju Dzoni Depa i Marion Kotilar(Marion Cotillard) jos vise fragmentise suplju filmsku pricu pri cemu se lik Dz. Dilindzera krece od antiheroja do pateticnog dzentlmena cmizdravca.

Ako je Majkl Man i uspeo da tokom osamdesetih i devedestih godina odrzi svoj stil sa dosta uspeha, onda je “PUBLIC ENEMIES” otkrio svu anahronicnost tog istog stila.Public Enemies car

“PUBLIC ENEMIES” u agonicnom lutanju izmedju gangsterske biografske drame i romanse, na kraju zavrsava kao tipican akcioni film sa enormnim brojem rupa od metaka. I, ako se na kraju jos jednom osvrnemo na ovako frapirajuci kinematografski promasaj , cini se da su jedino ovi meci pogodili svoj cilj i odlicna kantri bluz pesma, “Ten milliom slaves”, Otisa Tejlora, zahvaljujuci kojoj film nece dobit etiketu “najgori”.




About the Author

avatar
Aleksandar Jovanovic
Ekonomski fakultet Nis, Bluz, Filmovi, Stenli Kjubrik, Teksas, ZZ Top, Filmske Preporuke