Review
Ovo je najpotcenjeniji film zlatnog doba karijere veličanstvenog glumca Dastina Hofmana, koji je furiozno krenuo sredinom 60-ih i od saradnje sa Majkom Nikolsom u DIPLOMCU, pa u narednih dve ili dve i po decenije naređao niz rola za nezaborav, izgradivši jednu od najrespektabilnijih filmografija u istoriji. Naročito su mu plodne i kreativne bile sedamdesete i osamdesete.
Iz druge polovine 70-ih datira ovaj manje poznat ali izuzetno zanimljiv film koji je potpisao Ulu Grosbard (1929-2012), Belgijanac školovan u Čikagu, koji je vešto balansirao između tema koje bi danas odgovarale američkom nezavisnom filmu i mejnstrima karakterističnog za standard i kvalitet te kinematografije za doba o kojem pričamo. Grosbard je uvek imao dobre glumačke adute u rukavu, tipa Hofmana ili De Nira, koji kao da su u njegovim nepretencioznim ali estetski fino cizeliranim pričama pronalazili kratak odušak između pompeznijih, skupljih i razvikanijih projekata. Vreme je pokazalo da taj ”intermezzo” u pričama koje je uobličio Ulu Grosbard nije nimalo za potcenjivanje, pa se, recimo, ovaj krimić o luzeru Maksu Dembou (Dastin Hofman), posle skoro četiri i po decenije gleda sa velikim užitkom, a Hofmanova rola, koja je došla između MARATONCA Džona Šlezindžera i oskarovskog KRAMERA PROTIV KRAMERA Roberta Bentona gotovo je briljantna.
Hofman koji je voleo od filma do filma da menja imidž, čak do ekstremnijeg korišćenja maske ili šminke (MALI VELIKI ČOVEK, TUTSI), ovde je sa brkovima i nešto dužom kosom. Što se karaktera i sposobnosti da vam se njegov lik uvuče u kožu, uz sve svoje autsajderstvo, lošu karmu, neostvareni san da krene u mirnu životnu luku, bez ekscesa koji bi ga dovodili u koliziju sa zakonom, rekao bih da je ovo, uz Retsoa Rizoa iz PONOĆNOG KAUBOJA, u tom smislu najdalji i najplemenitiji Hofmanov iskorak, iako je nezahvalno opredeljivati se u toj karijeri prepunoj bisera. Što se izgleda Maksa Demboa tiče, on je samo nešto stariji primerak Hofmanovog izdanja iz drugog Grosbardovog filma u karijeri, KO JE HARI KELERMAN I ZAŠTO PRIČA TAKO LOŠE STVARI O MENI (1971).
Takođe, PROVALNIK NA SLOBODI može se podičiti vrhunskim epizodama. Prvo nas u prvoj polovini filma oduševljava M. Emet Volš (čija je faca sama po sebi iritantna i rođena za ljigavce iz policijskog ili sudskog aparata) kao kruti predstavnik države koji brine o licima puštenim na uslovnu slobodu, ali nikako da se Dembou skine s vrata, sve dok ovaj ne iskoči iz kože, otme mu automobil a prepotentnu mešinu skinutih gaća ostavi vezanu lisicama na auto putu.
Mladi Geri Bizi, u filmu iz iste, za njega eksplozivne 1978. godine, kada je zablistao u DANU VELIKIH TALASA Džona Milijusa i PRIČI O BADI HOLIJU Stiva Raša, još je jedan tragičan lik, neformirani Vili, koji u panici svojim bekstvom upropasti jednu od Demboovih pljački, u koju ovaj kreće sa pajtašem Džerijem (takođe sjajan doprinos Harija Din Stentona). Iako Grosbard nije neki žanrovski reditelj, dve pljačke izvedene u filmu, od kojih je druga fatalna, režirane su efektno, precizno i sa uzbudljivim učinkom.
Konačno, tu je mlada Tereza Rasel kao Dženi Merser, u svojoj prvoj istinski zapaženoj ulozi. Dembo je upoznaje kada potraži posao, osvoji je i oni ulaze u vezu. Njegov način života, stalno u nekim nestancima, furioznim odlascima i dolascima, grozničavim planovima, opasnim akcijama, istovremeno je i privlači i odbija. Dženina zaljubljenost raste, iako je svesna da njena veza sa Maksom nema nikakvu perspektivu.
Povremena revalorizacija fascinantnih 70-ih u američkoj kinematografiji, može vam doneti i skrivene bisere poput PROVALNIKA NA SLOBODI.
About the Author
More articles by Goran Jovanović »
