Review
Najnoviji film Rajka Grlića potvrđuje da u ovom autoru i dalje ima stvaralačke vatre da oblikuje ostvarenje sa estetskim smislom i društvenom svešću. Iako pripadnik stare škole (ili baš zbog toga) gledamo samopouzdani proizvod koji ima početak, sredinu i kraj, glavu i rep. Pišem ovo zato što kod novijih generacija reditelja zanat nije nešto što se lako uči i prima, a neki zlatni standardi pričanja filmskih priča u recentnim proizvodima (u stvari, nije ta pojava od juče) postaju nedostižan nivo a umesto toga dobijamo jedva sklepane uradke koje deluju šupljikavo i bez supstance.
Osim što je zanatski vešto sklopljen, ovaj film je hrabar kao još jedan umetnički presek posttranzicijskih zemalja nekadašnjih YU prostora (negde još uvek i tranzicijskih, jer je mnogo toga loše i sumnjivo, ili je to loše i sumnjivo baš zato što se težilo sistemu kapitala bez milosti i obzira, kupovanja budzašto ili čak otimanja pa se dobilo šta se tražilo). Grlićevo najnovije ostvarenje je i žestoki šamar svim modernim preduzetnicima koji su osetili krhku konstrukciju države u ključnim institucijama pa sa pozicije sile (nasilja) i moći (carstvo korupcije) usisavaju (isisavaju), ruše i maltretiraju sve pred sobom. Egzemplar takve pogane ali dovitljive preduzetničke fele je ovaj Dinko Horvat (nije fraza da se intimno prse kako su zapravo oni vlasnici države), pravi primer proračunatih ljudi koji su rođeni da vršljaju u turobna i mutna vremena (ona to evidentno i dalje jesu, iako je ta zemlja već više od decenije u Evropskoj uniji).
Horvata sa puno gušta, u manifestaciji inkarniranog zla i iz srca svog velikog talenta, donosi Boris Isaković. Grlić i Ante Tomić, koji su u scenario pretočili inspiraciju dalekim Krležinim romanom “Na rubu pameti”, nemaju problem da prozovu štetočinu i da imenuju odgovornom dugi niz godina vladajuću partiju u Hrvatskoj za ovakve i slične persone koje mogu da rade bukvalno šta hoće i da zato dobiju zakonske okvire ili ako baš ne, to se kroz obesmišljeni pravni sistem amortizuje ili minimizira da im ne fali ni dlaka s glave. Osim ako, kao u SVEMU DOĐE KRAJ, ne nabasaju na nekog ludog baju poput ovog robijaša i pravednika Budilice (Emir Hadžihafizbegović), koji ne žali da odrobija bahatu i brutalnu bitangu koja je uništila, uz more različitih firmi, i jednu klanicu u kojoj se odlično radilo a čijim radnicima se iskopao grob siromaštva, ili bukvalni. Tu negde se sreću snažni Grlićev motiv obezvređenih radnika i sindikalaca sa sebi sličnim beznadežnim jadom sa juga Srbije iz socijalnog horora RADNIČKA KLASA IDE U PAKAO Mladena Đorđevića ili nesrećnicima iz HEROJA RADNIČKE KLASE Miloša Pušića.
Međutim, iako je taj segment sa neisplaćenim radnicima koji su ostali bez posla i zarada, a neki, uzročno-posledično, i bez glave (jer su hteli, na gotovo benigni način, da iskažu bunt na imanju velikog gazde i kreatora njihovih sudbina) vrlo dobar i funkcionalan, prava lica za Grlićevu analizu jesu ljudi kojima suštinski nije loše i žive uglavnom na visokoj nozi. Reditelj želi da pročeprka po njihovoj savesti i etičkom kodeksu, jer advokat Maks Pinter (uverljivo izdanje Živka Anočića), koji je sa svojim pajtašem (Janko Popović Volarić, čiji lik je i deo rastočenog ljubavnog trougla, za čije je involviranje u filmske priče Grlić dokazani majstor) dugo bio u službi bestijalnog biznismena, i žena u koju je zaljubljen, Nina Štefančić (jako dobra interpretacija Jelene Đokić i odlično nijansiranje kompleksnog lika ophrvanog tugom, strahom, ambicijom i erosom), žele da promene svoj život pun fleka. Maks ima kompromitujuće snimke koji već zataškanu i sudski brže-bolje rešenu aferu može ponovo da stavi u fokus i “kralja privrednog uzdizanja” strpa iza rešetaka. Ali, možda po film dragocenije (jer se on može svrstati jednim dobrim svojim delom i u društveni, posttranzicijski krimić), a po policijski i pravni aparat zemlje pogubnije (jer je već pokazan poseban tretman dobrodošlice za Dinka Horvata), ovom ološu doći će glave satara iz onog istog mesarskog pogona čije je radnike zavio u crno.
Živost (život), miris i ukus ključnim protagonistima Grlićevog filma daje upravo to što ni oni nisu sveci (u hedonističko-oportunističko-merkantilnom nizu/lancu u ovakvim društvima ni oni nisu ostali daleko od bogate trpeze). Međutim, oni ipak imaju kočnice i možda naknadne pameti, kao i skrupula. Oni nisu skroz zakoračili ka demonskim baštama i duša im je ostala više s ovu, nego s onu stranu. I zato počinju da se bune i brane neke principe humanosti i pravednosti.
SVEMU DOĐE KRAJ jeste katarzična priča jako potrebna ovim prostorima. Ne može mnogo da promeni u stvarnosti, ali bar može sa puno argumenata da kroz kreativni čin krikne protiv stanja stvari.
U proizvodnji Grlićevog filma participirali su i Bosna i Hercegovina, Bugarska, Srbija, Crna Gora, Severna Makedonija i Turska.
About the Author
More articles by Goran Jovanović »
