Terminator: Mracna Sudbina (2019)

Kada je 1984. godine snimljen prvi film o Terminatoru, bio je to niskobudžetni SF koji je zahvaljujući rediteljskom talentu i umešnosti Džejms Kameruna prevazišao tu kategoriju postavši jedan od najuticajnijih žanrovskih filmova do današnjih dana. Isto tako, bio je to još jedan uspešan glumački projekat Arnolda Švarcenegera (vrlo je diskutabilno govoriti o njemu kao glumcu, osim kao o uspešnoj glumačkoj pojavi) što će ga kasnije učvrstiti kao jednu od najvećih akcionih zvezda epohe. Takođe će ostati upamćena i Linda Hamilton u ulozi Sare Konor kao jedne od najvećih heroina akcionog filma čija će glumačka transformacija od konobarice, pa do ratnice za spas budućnosti biti još ubedljivija u drugom delu (T2: Sudnji Dan) koji je 1991 god. bio prava tehničko-tehnološka revolucija na filmu, ali u pogledu večite teme odnosa između ljudi i mašina. Ovim je dodatno zaokružena ontologija Terminatora, čime je istorija žanra dobila jedan brend koga je teško prevazići. “T2: Sudnji Dan” je bio značajan i po tome što je Džejms Kamerun sa svojim timom za specijalne efekte razvio tehnologiju „morfing sekvenciranja“, korišćenju za kompjutersko modeliranje Terminatora T-1000, i na prilično inteligentan način je primenio za animiranje tečnog metala od koga je bio sastavljen T-1000. Terminator franšiza je kasnije nastavila svoj život, ali sa daleko manje uspeha nego njeni prethodnici. Krenulo se sa idejom i o novoj seriji filmova koji će se dešavati u budućnosti kada rat između ljudi i mašina uveliko bukti, pri čemu je to bilo zamišljeno kao neka vrsta hronike Džon Konora. Posle komercijalnog neuspeha “Terminator: Spasenje”, odustalo se i od ovog projekta.

Posle skoro 30 godina, nova priča o Terminatoru nastavlja se tamo gde je završen “T 2: Sudnji Dan”, i na samom početku filma saznajemo da je Legion (verzija Skajneta u novoj budućnosti), kreator Terminator mašina, ipak uspeo da eliminiše dečaka Džon Konora čime je stvoren i nov odnos između sadašnjosti i budućnosti. Ovog puta, pored još unapređenijeg modela Terminatora (Rev 9) iz budućnosti dolazi Grejs (Mekenzi Dejvis), tehnološki unapređena žena za borbu protiv Terminatora. Njegova meta je Danijela Ramos (Natali Rejes), još jedna pretnja mašinama u izmenjenoj budućnosti. Grejs i Danijeli se dodatno pridružuju, sada već vremešna Sara Konor (Linda Hamilton) i “penzionisani” Terminator (Arnold Švarceneger) koji se infiltrirao u ljudsku zajednicu, pošto je ispunio svrhu svoje misije.

Ovo bi, ukratko, bio opis nove priče o Terminatoru, ali se odmah mora reći da u dramaturškom pogledu “Terminator – Mračna Sudbina” ne predstavlja kvalitativni pomak kakav je to bio “T2: Sudnji Dan” u odnosu na prvi film. Ono što čini kuriozitet je povratak Džejms Kameruna u Terminator univerzum, ali ovog puta u ulozi producenta. U izvesnom smislu, ova vest je donela spokoj kod fanova, s obzirom da je potpuno odsustvo Kamerunove filmske ingenioznosti posle drugog filma u priličnoj meri pokazalo koliko je smenjivajne različitih reditelja unizilo franšizu, bez obzira na stalni napredak filmske tehnologije koji im je bio na raspolaganju. Jedan od problema je bio i taj što kasniji filmovi nisu imali toliko dobro osmišljene scenarije da bi sve naprednija filmska tehnologija bila u funkciji priče. Takođe je nedostajala Kamerunova rediteljska minucioznost koja je pored estetske perfekcije gradila isto tako perfektan ritam i tempo narativne ravni filma. Ovo je, svakako, najviše postignuto u „T2: Sudnji Dan“ i koliko god danas ti specijalni efekti delovali prevaziđeno, visok status je u ovom slučaju postignut zahvaljući rediteljskom majstorstvu Džejms Kameruna iza kamere. Ovog puta, Kamerun nije stao iza kamere, ali je zato za izvođača radova izabran Tim Miler, reditelj akcionog hita „Deadpool“. Međutim, pravi majstor i izvođač radova ipak nisu iste kategorije. U izvesnom smislu, jedan od kvaliteta “Terminator – Mračna Sudbina” je taj što nije snimljen u 3D tehnologiji, a fotografija daje retro odsjaj akcionih filmova iz epohe u kojoj su i snimljena prva 2 filma, što starije i iskusnije gledaoce može podsetiti na ondašnje “terminatorske” bioskopske dane. Evolucija novog Terminatora je takođe prisutna (Terminator koji istovremeno deli i sintetizuje sebe na endoskelet i ljudsku kopiju), i to bi bila novina u odnosu na prethodne filmove. Akcije na ekranu je više nego u prethodnim filmovima, ali ne sa tako dobro montiranim filmskim ritmom, tako da kraj svake akcione sekvence liči na prelaženje nivoa u nekoj video igrici. Primetno je da su neke akcione scene redizajn antologijskih trenutaka iz “T2: Sudnji Dan” (na primer, scena potere sa kamionom i helikopterom). Specijalni efekti, takođe, ne revolucionišu suštinski već postojeće standarde na tom polju, s tim što sa zrnastom fotografijom konture Terminatora za oko gledaoca izgledaju realnije u prostoru kadra.

Najslabije komponente filma su dramaturgija i kasting. Što se prvog tiče, na delu je reciklaža tema i motiva iz prva dva filma. “Terminator – Mračna Sudbina” se i ne trudi da na tom polju fanovima ponudi nešto drugačije, nešto što bi ih kvalitativno iznenadilo, tako da i sam epitet “mračna sudbina” sugeriše da je sudbina svakog novog filma o terminatoru posle “sudnjeg dana” ista i nepromenjena. A to je stalno iščekivanje da će svaki novi film, koliko god bili loši njegovi prethodnici, značajno narativno napredovati, ali se to, na žalost, ne dešava. U ovom slučaju, radi se o dramturškim replikama iz “T2: Sudnji Dan”. Legion je Skajnet. Grejs je ženska verzija terminatora zaštitnika, ali je ovde prikazana kao tehnološki unapređena super žena, a Danijela je ženska verzija Džona Konora. Sara Konor i T-800 su relikvije transponovane iz neke druge priče. Na glumačkom planu, pojedinačno gledano, nije postignuta prevelika ubedljivost likova. Linda Hamilton nema tu energiju nekadašnje Sare Konor, muči se sa izgovaranjem teksta i deluje nekako umorno u kadrovima. U izvesnom smislu bi to raspoloženje bilo i opravdano, s obzirom na to kakve je sve nedaće prošla Sara Konor tokom svih prethodnih decenija i koje su morale ostaviti emotivne rane na njenom liku. Ali i pored toga, slavni lik Sare Konor je ovde jednodimenzionalan i formalan. Mekenzi Dejvis je sveža krv koja svojom fizičkom pojavom i energijom daje zamajac radnji isprepletnoj ne baš uspešnim dijalozima. Najslabiji lik je Natali Rejes, neubedljiva u svojim transformacijama i sa odsustvom harizme. Pravo osveženje je Arnold Švarceneger u ulozi preobraćenog Terminatora koji se sada zove Karl i prodavac je zavesa!? Scene sa Karlom su ujedno najduhovitiji delovi filma sa komičnim replikama, a Švarcenegerova pojava je potpuno u svom elementu.

Opšti utisak je da se od “Terminator – Mračna Sudbina” očekivalo da makar u scenarističkom delu revitalizuje i inovira posrnuli serijal, ali je ipak sve ostalo na nivou jedne reciklaže, odnosno na nivou već viđenog. Igralo se na sigurno da bi se bar sačuvali zdravi temelji, poprilično urušene arhitekture Terminatora od strane raznih neveštih konstruktora. Druga činjenica je što se svaki novi film o Terminatoru posmatra u odnosu na klasik “T2: Sudnji Dan”, i zbog toga će on uvek biti skoro nedostižna skala vrednosti prema kojoj se upoređuju svi naredni filmovi. S druge strane, “Terminator – Mračna Sudbina” se može pogledati kao jedno zanatski solidno prezentovano akciono pakovanje i kao još jedan kvantitativni doprinos terminator franšizi. Dakle, puno akcije, a suštinski vrlo malo novog. Međutim, za one gledaoce sa zahtevnijim filmskim rafinmanom, ovde će i dalje biti evidentno odsustvo ruke majstora iza kamere kakav je bio Džejms Kamerun.