The Factory (2018)

Karijera Jurija Bikova raste iz filma u film. Iako nije tako veliki ljubimac renomiranih svetskih festivala poput Zvjaginceva, ne kotira se čak ni kao reditelj u čije filmove je nesebično zaljubljena domaća (ruska) publika, a ni filmska javnost generalno, mora se reći da je, uz Borisa Hlebnjikova, jedan od najviše društveno odgovornih ruskih sineasta, nepokolebljiv i zagriženi kritičar koruptivnih mehanizama, anomalija i neuralgičnih tačaka savremenog društva. Bikov sjajno funkcioniše negde na ničijoj zemlji u kojoj su se sreli recidivi čamotinje i trulih i beznadežnih utopija SSSR-a i zlo i pošast današnje Rusije podivljalog kapitalizma, koji se nije rodio na zdravim ekonomskim osnovama već na pljačkaškoj privatizaciji i otimačini uz wild bunch oligarhe i novokomponovane biznismene (čitaj: beskrupulozni ološ). Amblematični film ove druge struje koja je formirala današnji ruski socijalni (i politički) ambijent prepun bogataša jeste TAJKUN (Олигарх, 2002) Pavela Lungina.

U filmu FABRIKA, koji dolazi nakon cenjenih ostvarenja GRADONAČELNIK (Маиор/Тhe Mayor, 2013) i BUDALA (Дурак /Тhe Fool, 2014), Jurij Bikov, veoma daroviti glumac, kompozitor, scenarista i reditelj, nastavlja sa snažno angažovanim socijalnim pričama, u dobro upakovanoj produkciji i sa hard-boiled autorskim pristupom i stilom, koji podrazumeva snažne karaktere i izvesnu revolucionarnu crtu u ključnim protagonistima. U filmu koji je prikazan u takmičarskom programu Festa, koji se može podičiti da nam je Bikova otkrio i redovno nam ga predstavlja, vidimo sponu i izvesni uticaj stvaralaštva Borisa Hlebnjikova. Ovaj autor se u filmu DUG I SREĆAN ŽIVOT (2013) bavi likom mladog preduzetnika (Aleksandar Jacenko), koji će se u nuždi latiti oružja i krenuti u obračun sa alavim moćnicima koji su bacili oko na veliko poljoprivredno dobro koje hrani mnoga usta. Bitna paralela iz ruskog filmskog nasleđa može se povući i sa malim remek-delom pokojnog Pjotra Lucika PROVINCIJA (Oкраина/ The Outskirts, 1998), koje kroz fingirani vestern ugođaj priča o seljacima, domaćinima, koji po svaku cenu žele da sačuvaju svoja imanja. U tom crno-belom filmskom biseru gledamo pokušaje otimačine plodnih oranica i kuća ruskih zemljoradnika od strane novokomponovanih biznismena. Ruski seljak opet oseća pretnju na pragu sopstvene kuće i imanja, ovoga puta ne od kolhoza nego od lepo obučenih i slatkorečivih poslovnih ljudi koje je porodila majčica Rusija, nakon perestrojke ogrezla u korupciji i hiperkriminalizovana,  dok se vrednosti prethodnog sistema sahranjuju na groblju istorije. Pošto takvo stanje stvari više ne mogu da trpe, nekolicina seljaka kreće sa oružjem u osvetu… Iz reda takvih bitangi protiv kojih su se digli seljaci u Lucikovom filmu, dolazi  biznismen Konstantin Kalugin (Andrej Smoljakov), koji odluči da zatvori fabriku koju je kupio i otpusti radnike koje je već uveliko izrabljivao i neredovno im isplaćivao plate. Pošto smo se i u Srbiji, ali i u okruženju, po nepisanom ali tako podlo učinkovitom receptu, nagledali propasti brojnih kombinata, koji nisu svi morali da završe na dnu u procesu tranzicije i brutalne privatizacije, i gde su radnici, najčešće nenamireni, išutirani, gladni i žedni – sve nam je ovo što pratimo u novom filmu Jurija Bikova tako poznato i blisko. Ali, ne lezi vraže, Bikov ne bi bio tako zanimljiva i tvrdoglava umetnička pojava i čovek koji kreira ekstremne situacije, gde su na ispitu i moral i duša i glava u torbi, da njegovi junaci u očaju seku sebi prste ili idu na prugu da zaustavljaju vozove. Ne, njegovi gubitnici na ekstremne metode odgovaraju podjednako surovo i jezikom koji je ovima, koji bi ’’preko leševa’’ da dođu do benefita i lagodnog života, naročito razumljiv: nasiljem. Heroj Bikovljevog novog ostvarenja je fabrički radnik Sedoj (Denis Švedov), koji sa grupom kolega otima oligarha i traži novac за njegovo oslobođenje. U sumornom i devastiranom fabričkom pogonu dolazi do žestokog obračuna između pobunjenih radnika, oligarhovih telohranitelja i snaga policije. Sedoj se na takav potez odlučuje potpuno razočaran rapidnim padom svog života u totalnu bedu, iako je ratovao za interese svoje otadžbine, na ratištu ostao bez oka i vratio se da doprinosi zajednici kroz rad u fabrici. Bikovljev junak ne boluje od iluzije da će njegov čin biti idealan izbor i da će stvari spasiti od propasti, ali mu moral i ljudsko dostojanstvo ne dozvoljavaju da urušavanje posmatra kao krpa. On zna i da je Putinov oštar stav prema izvesnim oligarsima koji ne isplaćuju plate i hoće da mu maznu hemijsku olovku, dobar politički marketing pred kamerama, međutim stvari su na terenu, naročito u dubokoj provinciji, daleko od Moskve, mnogo tužnije i komplikovanije i tiču se namernog i sistematskog urušavanja. A ovi ostaci radničke klase, koji bez ideološke potke više nemaju nikakvu snagu, pre su nalik nečemu za kratku ili jednokratnu upotrebu. Sedojeva pobuna je podjednako stvar očaja i dostojanstva.

Majstorstvo Bikova ogleda se u vrsnom involviranju žanra u socijalnu potku tema kojima se bavi. Socijalni kontekst i kritička žaoka društvenih, ekonomskih i etičkih kretanja savremenog ruskog društva i žanrovski elementi u njegovim kriminalističkim hronikama srasli su kao nokat i meso, a priče i junaci nabijeni su adrenalinom, u često beznadežno luzerskim pozicijama, sa usijanom violencijom i krajnjim rešenjima.

Osim što je dobro i utemeljeno valorizovano od strane fimskih stručnjaka, njegovo delo u Rusiji, pa, reklo bi se, najpre iz ugla njegovih kolega, nije na dobrom glasu, a problemi oko kontroverzne TV serije SPAVAČI doveli su do toga da je Bikov najavio povlačenje iz filmske industrije. Verujemo da se to neće desiti i da će Jurij Bikov, koji je svakako dao priličan doprinos ogromnom estetskom napretku i renesansi ove kinematografije, nastaviti da radi tako ubedljivo i beskompromisno kao i do sada.