Review
Kad se sve sabere, prateći autorske iskorake i estetske domete, Grk Jorgos Lantimos i Italijan Paolo Sorentino jesu dve nepobitne činjenice ako razmišljamo o nekim karijerama koje su u kontinuitetu i kvalitetu odjeknule u evropskom filmu poslednjih nekoliko godina. Naravno, obojica imaju i one delove filmske javnosti koji nisu mnogo oduševljeni stilom koji demonstriraju u svojim ostvarenjima. Ako idemo po kriterijumu koliko vas njihove priče drže vremenski nakon gledanja u razmišljanju o onome što ste videli, stepenu uvrnutosti i bizarnosti pogleda na stvari, oneobičavanju likova i situacija, kopanju po složenoj psihi odabranih junaka, oni jesu otkrovenje i sineasti sa svetonazorima i vrsnim poznavanjem filmskog jezika. Da su pak veliki reditelji, to još uvek ne možemo tvrditi.
Jorgos Lantimos, proslavljen filmovima koji su ponegde već stekli kultni status (JASTOG, UBISTVO SVETOG JELENA), ali veoma intrigantan i u svojim grčkim ostvarenjima (OČNJAK, ALPI), sa MILJENICOM, rađenom u irsko-britansko-američkoj produkciji, stiže do svog prvog mejnstrim filma. Ovakav film, raskošno kostimiran i dizajniran, sa pogledom u epohu i trulež plemstva, višestruko je indikativan u pogledu kursa kojim se kreće Lantimosov opus, ali i bioskopske i festivalske recepcije. Krenimo od ovog poslednjeg. U recentnoj ponudi sa svetske filmske pijace, nije čak ni teško odabrati film koji bi bio idealan za otvaranje ovogodišnjeg Festa. Deset nominacija za Oskara, uspeh na Venecijanskom festivalu, aktuelan, poštovan i u potpisu ekscentričan reditelj, glumačka ekipa sa tri izvrsne glumice (Olivija Kolman, Rejčel Vajs i Ema Stoun), dvorske spletke, posesivnost, karijerizam preko kreveta i ”leševa”, seksualna glad i izopačenosti, zavere i nasilje, sve je u izobilju tu, a pošto MILJENICA referira na neke uzbudljivije i učinkovitije trenutke iz istorije Festa (BERI LINDON Stenlija Kubrika, OPASNE VEZE Stivena Frirsa, pojedine ekranizacije sa potpisom Džejmsa Ajvorija, delovi haotičnog, razbarušenog i kvalitativno neujednačenog opusa Kena Rasela…), tu su i mirisi prošlosti koji su dobrodošli da se rasprše po holovima i fingira nekadašnja filmska strast i pomalo izgubljeni festivalski šmek.
Što se samog Lantimosa tiče, on je malo zakočio sa svojom ekscentričnošću, valjda shvativši da je kontrolisano ludilo prijemčivije da bi se hodalo stazama uspeha od daljeg kopanja po apsurdu i tami ljudske psihe i emocija. Lantimos je dakle malo otupeo oštricu svoje ekstravagance, a opet stepen ludila, bestijalnosti i usijanih odnosa između tri junakinje (od kojih je Ebigejl, u tumačenju Eme Stoun, frustrirana izgubljenim plemićkim statusom koji je doveo do pozicije da se i posluga iživljava nad njom, više zapaljena za pozicioniranje nego što je zanimaju erotska strast i telesna zadovoljenja), kao da je ostavio malo manevarskog prostora i postao prepreka za bilo kakvo dodatno filovanje sa inicajlima YL. Čak se kod obolele i dezintegrisane kraljice Ane (Olivija Kolman), mogu više osetiti neki nagoveštaji istinske ljubavi i empatije nego kod dve statusno i karijeristički opsednute kuje (Sara Čerčil, u tumačenju Lantimosove miljenice Rejčel Vajs, i Ebigejl, koju reditelj lukavo na početku izlaže gledalačkim simpatijama, da bi dalje raskrinkavanje protagonista urušilo i tu uporišnu tačku), koje se do prosute krvi bore koja će se više dodvoriti gazdarici i njenoj postelji i približiti privilegijama. Sveukupna slika bednog i nedoraslog vođenja jednog kraljevstva i državne politike, kao i vlasti koja, ogrezla u ličnim frustracijama i hedonizmu otaljava ozbiljne poslove iz sfere politike, ekonomskih i vojnih pitanja, jedan je od jačih stubova Lantimosovog ostvarenja i ima univerzalnu snagu kritike opijenosti vladanjem ali, istovremeno, i jasnog odgovora na pitanje zašto se dižu revolucije. Kroz fizičko i psihičko stanje kraljice (izvanredna interpretacija Olivije Kolman), ogleda se gotovo opipljiva, pre svega moralna trulež, jer ništa ne zaudara tako kao raspala moć. Siromaštvo, uzrokovano funkcionisanjem poluga moći i upravljanja, miriše drugačije. Ono u sebi ima crtu dostojanstva i gordog posrtanja.
Kad smo već pomenuli OPASNE VEZE Stivena Frirsa, MILJENICA (originalni scenario: Debora Dejvis i Toni Meknamara) je slabija od te ekranizacije romana Pjera Šoderlo de Lakloa, ali je upečatljivija od VALMONA Miloša Formana, nastalog po istom predlošku. U svakom slučaju, filmofilsko uživanje na otvaranju Festa uz MILJENICU Jorgosa Lantimosa je zagarantovano.
About the Author
More articles by Goran Jovanović »
Odlican film ako volite sarkazam,cinizam i prosto sprdanje,lako prenosivo i na danasnje trulo vrijeme i ludilo,trulez i ludilo i jesu bezvremenski lol
Meni je ovaj film bio pravo osvjezenje u moru lakih filmova koji ti jednostavno vrijedjaju inteligenciju….