Review
Najnovija ekranizacija jednog najčudesnijih i najsubverzivnijih romana svetske književnosti, ustoličen kao opsesija i večita inspiracija filmskih, televizijskih i pozorišnih stvaralaca, neočekivano je dostigla izvanredan kvalitet i ozbiljno se kandiduje za najbolju bioskopsku adaptaciju.
Ovo je možda za neke iznenađenje, ali tik pred ulazak u realizaciju ovog zamašnog projekta, nova zvezda ruske kinematografije, reditelj Mihail Lokšin (1981), nagovestio je u svom prethodnom raskošnom i razigranom kostimiranom epskom spektaklu iz 2020. godine SREBRNE KLIZALJKE (priča o akcijama i ljubavi jednog lopova na klizaljkama na razmeđi vekova), izvanredan potencijal i vizuelni stil koji provlači moderni senzibilitet u pričama iz epoha.
Kao što je u pomenutom filmu uz pomoć efekata i inventivnosti tražeći lokacije koje su srce arhitektonske lepote i nasleđa Sankt Peterburga 19. veka dostigao impozantnu atraktivnost, još više je na setu MAJSTORA I MARGARITE poradio na čudesnom izgledu Moskve, koja je i sama morala biti spoj socrealizma i futurizma, avangarde i brutalizma (bez obzira što je takav zamah usledio tek nakon Staljinove smrti), moskovskog baroka kao posledica spoja evropskog baroka i ruskog kitnjastog ”uzoročja”, konstruktivizma i postkonstruktivizma. Naročito se u tom smislu ističe zdanje duševne bolnice u koju je smešten Majstor, pisac (još jedno ubedljivo izdanje Jevgenija Ciganоva), nakon sukoba sa upravom pozorišta koje odbija da na scenu postavi njegov komad. Dakle, scenografija Denisa Lišenka apsolutno je u intrigantnoj umetničkoj ravni sa događajima sa ključnim protagonistima koji od pojave profesora crne magije Volanda (sugestivno, uz jasnu svest o karakternoj superiornosti, uz rutinski hladnu egzekuciju u raskrinkavanju zla i licemerja, donosi ga sjajni nemački glumac August Dil), zavisi od toga na kojoj su strani, imaju benefite ili finalne štete i kazne u obliku brze pravde (na primer, da bukvalno ostanu bez glave ili da im se telo rastane od iste).
I u nekom filozofskom i religioznom interregnumu roman Mihaila Bulgakova je zanimljiv i provokativan, ali u periodima žive i iskričave naracije gde ima osobenih događaja, izdvaja se nekoliko punktova koji su sineastima posebno zanimljivi i inspirativni za rediteljsku inventivnost. To je, na primer, Volandova najava kako je Anuška prosula zejtin kraj tramvajskih šina što će Berlioza koštati glave, one glave u koju je Voland u opuštenom razgovoru na klupi samo koji minut ranije gotovo do detalja ušao poput tumora i dočarao njen kraj. Lokšin je te kadrove, uslikane kamerom Maksima Žukova, uradio briljantno. Drugi je, recimo, cirkuska predstava koja se od strane Volandove demonske družine (a u stvari duboko pravedne, koja u ogledalu praktično predstavlja neku vrstu božjeg prsta koji se umeša tamo gde je dogorelo do nokata) pretvara u totalno raskrinkavanje laži i licemerja, prembicioznih pojedinaca i pohlepne gomile, uz svakovrsna čuda na sceni.
Dok se ne usija ljubavni odnos između Majstora i Margarite (atraktivna ali i karakterno probitačna Julija Snigir), u želji da dočara Moskvu iz tridesetih godina 20. veka, autor gađa ideološki zanos kroz precizne prvomajske i ine parade u slavljenju komunisttičkog raja a sa druge strane upravo u masivnim zgradurinama gde se sreće politički establišment sa zabavljačima i umetnicima, praktično imamo ozbiljan prikaz strasnog odnosa crvene buržoazije prema hedonizmu, porocima i bahatom rasipanju, gde se toče na stotine boca šampanjca i drpaju mlada ženska tela. Kad kroz takve terevenke aparatčici izbljuju sav teret svakidašnjice iz vlastite tamne zone nepočinstava, onda su ponovo na talasu morala i jašu navetrovima društvenog napretka gde će zabranjivati i (počesto) i fizički odtsranjivati sve što misle da je štetno za idealno plavu (crvenu!) sutrašnjicu stanovnika SSSR. Mihail Lokšin je zajedno sa koscenaristom Romanom Kantorom u takvim prizorima pokazao najveću subverzivnu snagu satiričnog predloška.
Lokšin se dosta oslonio na specijalne efekte, od samog efektnog početka gde kreće razarajući kalambur kada se umešaju sile i ljudi koje predvodi nemački čarobnjak i vlasnik magije, do poslednjih pola sata od ukupno 150 minuta, gde se sa Margaritom, koja dobija status božanstva kome svi idu na poklonjenje (prema rukopisu Majstorovog poslednjeg osvetničkog romana koji joj je krišom dostavila bolničarka), u centru pažnje gotovo i preteruje, pa pomalo i razvodnjava mukotrpno dostignuta ozbiljna i strateška strana ove ekranizacije. Možda je bilo bolje da se više pažnje posvetilo segmentu iz Majstorovog romana koji se tiče Pontija Pilata i Ješue Ha-Nocrija, za koji se ipak u globalu stiče utisak da je ”preleten”.
Ali i uz te mane MAJSTOR I MARGARITA Mihaila Lokšina predstavlja delo koje u svom mediju vrhuni najbolje i suštinsko iz fantasično bizarnog, žanrovski potentnog, a opet tako ljudskog štiva Mihaila Bulgakova. Ova bajkolika i fantastična satira ubojite kritičke oštrice u Rusiji je gledana u izobilju i postala megahit.
About the Author
More articles by Goran Jovanović »
