Review
Ovo je verovatno najbolji špijunski triler američke kinematografije iz 70-ih i jedan od najcenjenijih u istorji filma.
Šokantan početak kada u nekom literarnom Istraživačkom centru u Njujorku bude ubijeno sedmoro službenika, sekvenca je za pamćenje, kojoj doprinosi efektnom tenzijom dozirano slučajno eskiviranje glavnog junaka Tarnera (Robert Redford) da i njega ne zadesi ista sudbina. CIA, to jest visokopozicionirani Higins (Klif Robertson), igra igru po diktatu nekih matoraca, koji strateški i dugoročno planiraju sa pragmatičnom i oportunističkom zainteresovanošću za naftu, krize na Srednjem istoku, potkopavanje režima u raznim zemljama pod izgovorom da je urušena demokratija, dakle sav arsenal kojim se spoljna politika SAD poslovično služi tokom druge polovine 20. veka i sada, u modernoj istoriji. Dakle, sve to što od Amerikanaca i danas gledamo, u ovom filmu je posluženo na tacni.
Kada uspe da izbegne smaknuće, Tarner je još nekoliko puta na meti raznih ubica, ali se i po Službu (koja u njegovom dosijeu barata podatkom da on ne zna da rukuje revolverom) neočekivano, vešto uvek odbrani, izbegne ili eliminiše svoje protivnike. Ganjan i proganjan, slučajno u prodavnici sportske opreme susreće Keti (Fej Danavej), kidnapuje je i kasnije se krije u njenom stanu. Upoznaje njenu umetničku prirodu, emotivno stanje i polako među njima dolazi najpre do razumevanja a potom će planuti i ljubavne iskre. Keti kao da je prizivala neku promenu u svom životu, koji je, iako je navodno u vezi, ipak neka vrsta duševne pustare što se odražava i na njenim depresivnim umetničkim fotografijama koje povremeno snima. Ovo je jedan od brojnih filmskih primera kada se zatočenica zaljubi u svog otmičara, ali Polak taj segment režira sa dosta senzibiliteta i posvećenosti i to nije kao u brojnoj holivudskoj konfekciji zbrzano i zbrdazdolisano tek da u priči postoji neka ljubavna afera.
Odlično je Redfordovom junaku koji je u teškom sosu, odgovorila Fej Danavej koja se kompletnom svojom harizmom velike zvezde, ali i glumačkim potencijalom spremala tih godina za tron i uzimanje Oskara (TV MREŽA Sidni Lumet, 1976).
Film nije bez mana. Osim objektivne zgroženosti masakrom svojih kolega, Tarner (code name – Condor), ipak svestan ko mu je poslodavac, preterano je u nekim trenucima začuđen i iznenađen postupcima centrale ili CIA u okviru CIA, gde se izvesne struje nadgornjavaju u pogledima i interesima. S druge strane, Kondor, pokazuje zavidnu veštinu kad đavo dođe po svoje, koja nadilazi ono za šta je inicijalno bio pripremljen, a to je da kao potkovani intelektualac čita ili prelistava knjige, istražuje i piskara pa te podatke, kao i njegove nesrećne kolege, dostavlja Službi. On i psihički i fizički, mudro i planski odgovara na poteze svojih pretpostavljenih koji su odlučili da ga eliminišu.
Maks fon Sidou, zlatni negativac Holivuda i evropskih produkcija tih godina sa svojom naci facom, premalo je iskorišćen, iako je njegovim imdžom i prvom pojavom negde naslućeno da je on, kao Žuber, moćni negativac, hladnokrvni ubica. Ali, Polak mu ipak daje na kraju priliku, gde ovaj Tarneru drži lekciju kako se ne treba vezati za bilo koju stranu, nego štititi svoju individualnost i preciznost, hladno i profesionalno obavljajući zadatke, po sistemu ko više plati.
Ipak, TRI KONDOROVA DANA je uzbudljiv i sjajan film, kome je vreme dodalo slojeve kvaliteta, a tih fenomenalnih sedamdesetih u Holivudu, naravno uzimajući u obzir sva turbulentna politička dešavanja u SAD, iscrpljujući rat u Vijetnamu, Niksona, aferu Votergejt i td, jedino mu je sa svojim efektnim miksom špijunskog trilera i političke drame mogao konkurisati Alan Pakula (UBICE I SVEDOCI, SVI PREDSEDNIKOVI LJUDI). Pekinpoov pokušaj, tipa ELITA UBICA, nije bio taj kalibar.
Za jugoslovensko bioskopsko tržište film TRI KONDOROVA DANA uvezao je sjajni distributer Kinema iz Sarajeva
About the Author
More articles by Goran Jovanović »
