Review
TRAG DIVLJAČI, najnoviji domaći film u bioskopima, nastao je prema motivima i likovima iz proze Živojina Pavlovića (1933-1998), a režiju potpisuje njegov sin, Nenad Pavlović.
Oni koji cene velikog reditelja, koji je iza sebe ostavio veličanstven filmski opus, a paralelno stigao da se ozbiljno bavi i književnošću, biće prilično razočarani veoma malim brojem istinskih posveta stilu jednog od najizrazitijih predstavnika Crnog talasa.
Nenad Pavlović više inklinira žanru (i to je možda jedan od razloga između očekivanog i isporučenog), pa je tu mračnu hroniku vezanu za izmišljeno mesto Vranovac, locirano u istočnoj Srbiji, gde defiluju uticajni muškarci sa manjm ili većim ratnim bagažom (s pobedničke ili gubitničke strane), spakovao u triler (kroz samosvojnu istragu koju poput njuškala vodi izvesni Jugoslav, novinar magazina Panorama) u kome vršljaju pripadnici jugoslovenske Službe bezbednosti. I, rekli bismo, previše je tih odnosa unutar te tzv. ”bezbednosne” mašinerije, nadgornjavanja u okviru dosta vitalnog a opet poroznog sistema (što će se ispostaviti i za samu državu kojoj pripada). Ali senzibilan gledalac, a kamoli onaj koji mehanički gleda film (ovom drugom, doduše, u startu nije stalo, pa mu se neke stvari mogu ”prodati”), ostaje prilično hladan na te hijerarhijsko-karijerističke i privatno-poslovne kombinacije.
Priča je tako koncipirana, sa manje-više plošnim i predvidljivim likovima, da vas u oko sto minuta, iako ima teških tragedija, ničija sudbina istinski ne dotakne. Tu se jedino izdvaja otuđen, divlji, grubijanski karakter Aljoše (vrlo dobro izdanje Miloša Timotijevića), razočaranog šezdesetosmaša, koji svojim odmetništvom i raskidom sa poreklom i civilizacijom hoće da pobegne od porodičnog prokletstva, usuda koji je često izazivan od samih Jotića. To prokletstvo mogao je da prekine prekaljeni udbaš Blagoje Jotić (Miki Manojlović), ali ga je svojim delovanjem samo pospešio.
Od čitavog niza likova i situacija prisutnih kroz posleratne decenije u čulnoj prozi Živojina Pavlovića, scenaristički trio (Đorđe Milosavljević, Dimitrije Vojnov i Nenad Pavlović) odabrao je neke karakteristične da bi predstavili taj svet iz istočne Srbije, prilagođavajući ih novoj celini, uz neke vlastite dodatke, koji ponegde dobro legnu, a počesto i ne. Radnja je smeštena na kraj 70-ih godina u fiktivni toponim Vranovac, a sve počinje nakon navodno političkog ubistva.
Novinar relativno brzo pada na ispitu i previše se i sam upetljava u slučaj, jer ne može da odoli čarima doktorke Sonje (Nada Šargin), nekoj vrsti domaće urbano-ruralne femme fatale, koja guta muškarce i to je neka poveznica sa klasičnim fatalnim lepoticama iz tradicije film noara. Uslediće jedna prilično jaka scena seksa. Ipak ne one vibrantnosti i umetničke vrednosti kao kod maestra Živojina Pavlovića, gde su one nosile u sebi snagu animalnog, što se sjajno uklapalo u milje i splin njegovih marginalaca koji su parče svoje sreće, najčešće u očajnim, gubitničkim pozicijama pronalazili u kukavnom seksu. ”Čisti film se postiže uvođenjem prljavog života… Erotizam je shvaćen u batajevskom smislu kao najsnažnija emocija. Erotiku kao ideologiju ćutanja Živojin Pavlović odbacuje. On je svestan da je čovek erotska životinja, stoga se ne ustručava da to pokaže po cenu da ispadne skrnavitelj”, dobro je zapazio svojevremeno Mirko Kovač u pogovoru za zbirku pripovedaka ”Ubijao sam bikove”. Drugi ženski lik, Sibinka (Milena Pavlović), je iako periferan možda najbolje pogođen i odista vam stvara sliku iz proze Živojina Pavlovića.
Uz sve mane koje se tiču rediteljske zamisli i ostvarenog koncepta, TRAG DIVLJAČI odaje bogatstvo produkcije. Iako ima likove koji nekako po senzibilitetu i aktivnom delovanju pripadaju šezdesetima (lutajući između raznih anahronizama, paradoksalno, Nenad Pavlović u nekim momentima dostiže dobru energiju), to što je priča pomerena na kraj sedamdesetih (valjda zbog činjenice da je tu blizu Titov kraj a deceniju kasnije i raspad Jugoslavije u zgarištu i krvoproliću) nije neki problem. Ali, lagodna aposteriori pozicija gde se još krajem 70-ih priča o kraju Jugoslavije je samo lagodna kada se radi film trideset godina i više posle njenog stvarnog raspada, i to anticipiranje je usiljeno.
Rekli smo već, iako je ovo ostvarenje bazirano na prozi Živojina Pavlovića, posveta njegovom filmskom stilu je jako malo. Vidi se prolazak jednog voza, neka interna, spontana zabava radničke klase u nekoj prizemnoj prostoriji uz narodnjake (sa blagim asocijacijama na rukopis tandema Kozomara-Mihić), lokalni fotograf koji snima svašta, ali sanja da golišave fotografije devojaka i žena iz kraja osvanu u nekom prestoničkom časopisu (biserna epizoda Borisa Milivojevića u liku Boleta fotosa). I to je gotovo sve.
Takođe, direktni najprepoznatljiviji motivi preuzeti iz romana ”Lapot”, u dramskom i vizuelnom smislu su možda najubedljiviji u TRAGU DIVLJAČI.
About the Author
More articles by Goran Jovanović »
