Review
Nakon razlaza sa Ljubišom Kozomarom, najčuveniji scenarista domaćeg filma, Gordan Mihić, radio je dosta i brzo. Jedan od najprepoznatljivijih predložaka uradio je za film ŽUTA, kojim je Vladimir Tadej, ugledni scenograf, posle debija (DRUŽBA PERE KVRŽICE, 1970) nastavio karijeru u ulozi reditelja.
Ako to i nije veliki film, reč je o delu koje u svojoj narativnoj strukturi ima nešto mitsko i ikonično pa kada pomislimo na filmovani tip i sukus žena iz socijalizma koje su finansijski nezbrinute lutale, nisu imale sreću da se skrase, već su im suđene kratke i nepouzdane veze u društvu gde su tretirane kao lak plen za utoljavanje muške žudnje, prolazeći kroz njihove nasilne i pijane ruke, možda se prvo setimo Žute (Ružica Sokić), pa Milice (Dušica Žegarac u OPKLADI), Slavice i Kaće (Neda Spasojević i Ružica Sokić u TRAGOVIMA CRNE DEVOJKE), Bele Seke (Vera Čukić u I BOG STVORI KAFANSKU PEVAČICU), Mike (Svetlana Bojković u PSU KOJI JE VOLEO VOZOVE), delom i Radmile (Tanja Bošković u KOŠAVI) i još nekih (na primer Seka Sablić i Ana Matić iz filma VRANE). Neke od ovih glumica deo su socijalističke stradije i galerije od života oštećenih i uskraćenih ženskih karaktera u visoko cenjenim rediteljskim poduhvatima Živojina Pavlovića, mada je kod Žike fokus na muškim marginalcima. U našoj prozi skitnica i prostitutki ima posebno kod Aleksandra Tišme i Vidosava Stevanovića.
Druga posebno zanimljiva stvar i takođe kultno mesto (još rabljeno u domaćem filmu) jeste improvizovana policijska stanica na glavnoj železničkoj stanici, gde se povremeno nađu problematični dođoši u Beograd, lokalni lopovi i probisveti. To je mizanscen za gotovo pozorišni ugođaj gde junakinja ŽUTE, uz učestali pisak lokomotiva, počinje svoju ispovest dobrodušnom dežurnom milicajcu (Boro Stjepanović) o svom problematičnom, turobnom, avanturističkom bitisanju u sferi sitnog bezakonja da bi se preživelo. Žuta sve vreme poetski i idealistički, kao pandan surovosti grube svakodnevice, sanja i o nekoj ljubavi, o mirnoj luci, porodičnom životu (prelepa i nasmejana devojčica koju sreće kao simbol željenog, epifanija čežnje). Kao da je taj san, zamišljena intimna bajka, drži da ne potone, a prekaljenost i izloženost svemu i svačemu (makro Vule – Aleksandar Gavrić, crnci, Italijani, seljaci, nešto bolje stojeći ljudi iz Fiata 1300, milicajci, njena druga po sudbini Buba – Vera Čukić…) iz dana u dan, dali dodatnu energiju, vitalitet i smisao za humor (voli da se smeje i cereka poput spokojnog, ljubavi punog i sitog deteta). Tu ambivalentnost koju Žuta živi, nošena snažnim impulsom za opstankom i čežnjom za boljim danima odlično je potcrtala muzika Arsena Dedića, koji je i u Beogradu tih godina imao zapaženu ulogu filmskog kompozitora.
Ružica Sokić je savršeno odgovorila svom zadatku da ženi sa dna, protiv koje je i sistem i mesto i poredak i tradicija i priroda, pruži kolorit i životnost veću od svakog glamura i sjaja, a svojoj siromašnoj heroini koja preživljava kroz sitne lopovluke, prevare i ulične akcije (prodaja lažnih pomada protiv bubuljica, pranje šofer šajbni, krađa po prodavnicama u paru sa Bubom), udahne snagu koja se samo u životnom kalu može steći. Ona je dobra duša i hoće svima da pomogne, osetljiva je na bol i patnju. Tako za zubobolju pomogne dežurnom milicajcu, a sudiji (Božidar Pavićević Longa) preporuči spas od kurjeg oka.
Mihić je osmislio vickaste dijaloge koji samo pršte, dok se ispred dežurnog milicajca šeta galerija likova mahom sa dna društvene lestvice (Mira Banjac kao nadmena studentkinja u poznim godinama, Miodrag Andrić kao “peškir” Tufi, Ljubiša Bačić kao skitnica koja čezne za kafom u železničkom restoranu, Tom Gotovac kao bradati div…), ali vrhunska je i osobito subverzivna priča o tome kako je Žuta pet dana putovala od Lapova do Beograda. Beograda koji je odlično i funkcionalno, naročito na početku i pred kraj, uslikala kamera Milorada Jakšića Fanđa.
Ružica Sokić trijumfovala je na Pulskom filmskom festivalu gde je osvojila Zlatnu arenu, a u Nišu je ponela Veliku povelju. Njena Žuta jedan je od najčuvenijih i najpopularnijih ženskih likova jugo filma.
About the Author
More articles by Goran Jovanović »
